asije
Anna Canić
© Anna Canić, 2019
ISBN 978-5-4496-8264-2
Создано в интеллектуальной издательской системе Ridero
ANNA CANIĆ
SOFIJA I KASIJE
Roman-drama
Vi koji me poričete, priznajete me,
A vi koji me priznajete, poričete me.
Vi koji me znadete, lažete o meni.
A vi koji me ne znate, govorite o meni istinu.
(Grom: Savršeni um)
Carica južna izići će na sud s rodom ovim, i osudiće ga…
(Matej 12:42)
PROLOG
Ja sam Sofija, prva žena na svetu. Stvorena od Boga zajedno sa prvim muškarcem, kao jedno biće. Odvojena od njega kako bi se s njim ponovo sastala. Rođena da mužu budem saputnica, a ne sluškinja; žena, a ne «čovječica». Napravljena da volim, i da budem voljena.
Bila sam prva i jedina, zatim samo prva, na kraju izbrisana, ali zauvek savršena. Ona, čija je vernost odolela đavoljskom iskušenju. Omražena od strane one druge, koja mu odolela nije. Odbačena i demonizovana od njenih potomaka. Kasnije, glorifikovana pod lažnim imenima. Oduvek sam ljudima najveći izazov i misterija, ali sad je došlo vreme da vam konačno ispričam istinu.
U početku bi Ljubav. Šestog dana naš Otac Adonaj je od zemlje, vode, vazduha i vatre napravio prvog čoveka. Biće, odeveno u svetlost – muško i žensko u jednom. Kao jedno osećali smo beskrajnu zahvalnost prema Tvorcu, i kao dve polovine voleli smo Njega od prvog trenutka, čim je u nas udahnuo besmrtnu dušu. I tako iskrenim i blaženim, Bog nam je dao darove, koje ni anđeli nisu poznavali – slobodan izbor i zemaljsku ljubav.
Živeli smo u Edenskom vrtu – prelepoj oazi u srcu naše ravne zemlje. Nadenuli smo imena svim nižim bićima – zverima, pticama, ribama i rastinjima… Jeli smo najslađe plodove i pili vodu iz najčistijih izvora. Nismo znali za bol, ni za tugu.
Jednoga dana smo primetili da svaki stvor ima drugo, odvojeno biće, s kojim zajedno živi, i za koje je veoma vezan.
«Zašto svi oko mene imaju svog para, a ja sam sâm?» Zapita jedno od nas.
«Nisi ti sam, mi smo dvoje, zaključani u istom telu.» Odgovori u mislima drugo. «Samo ne shvatam zašto. Zašto ne možemo da se pogledamo, da se dodirnemo, kao sve živo oko nas?»
«Sigurno je Otac imao za to razlog.»
«Ne zaboravi da On nam je dao slobodnu volju.»
Ono od nas, koje moglo da priča, zapita se. «Šta treba da uradim?»
«Samo Ga lepo zamoli.»
«Hoćeš li da mi pomogneš?»
«Baš je čudno – Otac je dao tebi mogućnost da pričaš, a ti bez mene ne možeš ni da Mu se obratiš.»
«Zato što si sigurno moja bolja polovina.»
«A ti si moje drugo Ja.»
Odjednom je neopisiva, zaslepljujuća svetlost rasula se posvuda oko nas. Osetili smo naglu, prijatnu toplotu, koja je prodirala u sama nedra. Ništa više nismo videli, niti razumeli, samo leteli u susret toj svetlosti, prepuštajući se njenom zagrljaju.
«Sada ste spremni.»
Kada sam došla ka sebi, videh mog muža, Adama, i pored njega trojicu anđela, Božija glasnika – Senoja, Sansenoja i Semangelofa. Čudan je to bio osećaj – nalaziti se sama u sopstvenom telu. Bilo mi i lakše i teže u isto vreme, a, verujem, i čoveku pored mene također.
Pomislih, kako je lep i kako, verovatno, na njega ličim. Po osmehu na Adamovom licu shvatih da mu je prošlo kroz glavu isto.
«Naš Tvorac uvek zna šta želimo pre nego što zatražimo. Voljom Boga Oca, čije je Ime Neizrecivo, niste više jedan čovek, nego dvoje.» Počeo Senoj, a Sansenoj nastavio:
«Suprugu, reče, neka ime bude Adam, jer je on ženina snaga, a supruzi Sofija jer je ona muževljeva mudrost. Volite se, množite se i naseljavajte Zemlju.»
«Jer toliko vas vozljubio Bog da vam je dao slobodu raditi šta god poželite, samo ne smete počiniti preljubu. Prevarite li jedno drugo – i Njega prevarite, a to je greh i vuče za sobom prokletstvo.» Završio Semangelof, i sva je trojica nestala u nebesima.
A mi, smo na početku samo se pogledali u oči. Polako, počeli da se razgledamo. Pročitah u njegovom pogledu oduševljenje. Razmenili smo osmehe, a onda Adam je uhvatio mene za ruku i privukao ka sebi – malo grublje, nego što sam očekivala.
«Šta radiš?» Upitah ga zbunjeno.
«Ti si moja žena.» Odgovori, još jače stisnuvši mi ruku. «Želim da rodim s tobom decu, kao i sva druga bića.»
«Da li me voliš, Adame?» Otrgnuh se, pomalo razočarana.
«Naravno, volim.» Uzvrati moj suprug. «Otac je zapovedio nama da se volimo.»
«Želiš me – samo zato, što ti je naloženo?» Pogledah mu u oči. «Ili po svojoj volji?»
Adam se zamisli.
«Volja i želja moja zavisi od Njega.» Odvrati. «Tako ću biti savršen, kao i On.»
«Stvorenje nikad neće biti kao tvorac.» Pobunih se. «A ti i ja smo isti, jednaki.»
«Ti praviš mnogo buke.» Nasmeši se. «Kao svaka ženka.»
Osetih se uvređeno, i pomerih se od svog muža i blizanca.
«Ako ti samo želiš da me poseduješ,» Rekoh odlučno. «To nije ljubav, i ja neću biti deo toga.»
Isprva zbunjen, Adam pokuša da mi se približi, i prinese mi usta, ali okrenuh mu leđa.
«Sofija, gde ćeš?» Uzviknu ogorčeno, gledajući kako odlazim. «Volim te, Sofija!»
Okrenuh se.
«A ja još ne znam, da li volim tebe.» Uzvratih. «Treba mi vremena i prostora da razmislim.»
«Ostani!» Zamoli me najzad. «Obećam, da neću te dirati, dok ne osetiš da me voliš.»
Pristadoh. Zajedno smo napravili kolibu, upoznali vodu i vatru, počeli da beremo i spremamo. Sunce je uvek bilo blagodatno, kiša – prohladna, cveće – mirišljavo, a plodovi – slatki i ukusni. Ruka u ruci, uživali smo u beskrajnim livadama i zvezdanim nebesima, ali još uvek nisam osećala ljubav prema suprugu. Prolazile su dani, meseci i godine, a savez Adama i Sofije još uvek nije bio konzumiran.
«Koliko još moram da čekam?» Pitao me je muž, ložeći vatru. «Želim da naša sreća bude potpuna.»
Nisam se osećala spremna. Pored Adama bilo mi je i ugodno,
