у гајде. Кад уђе у град, сав се град усколеба и стане се чудити где чобан долази кући свако вече, што пре ниједан није могао. Она два коњаника још су пре од царевога сина била дошла у двор и приповедила цару све по реду шта су чули и видели. Сад кад цар виде чобана где се врати кући, одмах дозове к себи своју кћер и каже јој све шта је и како је, «него» вели «сутра да идеш с чобанином на језеро, да га пољубиш у чело.»
Она кад то чује, бризне плакати и стане се молити оцу:
«Нигде никога немаш до мене једину па и за мене не мариш да погинем.»
Тада је отац узме слободити и храбрити:
«Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане! Па који год изиђе на језеро, ни један се не врати. А он ево два дана како се с аждајом бори, па му ништа не науди[7]. Само иди сутра с њиме, еда би нас опростио те напасти што толики свет помори.»
Кад ујутру бео дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши:
«Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем, кад буде време, ти притрчи и мене пољуби па се не бој.»
Кад пођоше и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он кашто пусти дулац па се окрене њојзи:
«Не плачи злато, не бој се ништа.»
Кад дођу на језеро, овце се одмах развале око језера, а царев син метне сокола на кладу а хрте и гајде пода њу, па засуче гаће и рукаве па загази у воду и повиче:
«О аждајо, о аждајо! Изиђи ми на мејдан да се још огледамо!»
Аждаја се одзове:
«Сад ћу, царев сине, сад.»
Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Како изиђе, ухвате се попојаске па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, тада беседи аждаја:
«Та пусти ме царев сине да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.»
А царев јој син одговори:
«Аждајо, не копај трица! Да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио.»
Како он то рече, а царева девојка притрчи и пољуби га у образ, у око и у чело. Онда он махне аждајом и баци је у небеске висине, те аждаја кад падне на земљу сва се на комаде разбије. А како се она на комаде разбије, скочи из ње дивљи вепар, па нагне бегати, а царев син викне на чобанске псе:
«Држи! Не дај![8]»
А пси скоче те за њим, па га стигну, и одмах га растргну, али из вепра скочи зец, па нагне преко поља, а царев син пусти хрте:
«Држи! Не дај!»
А хрти за зецом те га ухвате и одмах растргну, али из зеца полети голуб, а царев син пусти сокола те соко ухвати голуба и донесе царевоме сину у руке. Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ врапца. Кад ухвати врапца, рече му:
«Сад да ми кажеш где су моја браћа.»
А врабац му одговори:
«Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три
па му ништа не науди – с ним никакой беды не случилось
Не дај! – Хватай!
