Naslov originala na italijanskom: La ragazza dagli arcobaleni proibiti
Italijansko izdanje: Youcanprint
Naslov: Melisandina želja
Autor: Rosette
Na srpski prevela Vojislava Janković
Izdavač : Tecktime
All rights reserved - Rosette © copyright 2015/2017
Mom suprugu Luki Rađiju koji je živi dokaz da nikada ne treba da se predajemo i da treba da imamo strpljenja da sačekamo pravu osobu. I da ciničnih osoba ima mnogo, ali romantičari na kraju, ipak, pobede.
Glava prva
Podigla sam lice nudeći ga blagom vetru. Taj lagani povetarac učinio mi se dobar, skoro prijateljski, znak da se moj život menja i to ovog puta u dobrom smeru.
Desnom rukom sam čvršće stegla ručku kofera i, sa puno pouzdanja, nastavila put.
Moj cilj nije bio daleko, sudeći bar po ohrabrujućim objašnjenjima vozača autobusa i nadala sam se da su bila iskrena, a ne samo optimistična.
Kad sam stigla na vrh brdašca, zastala sam i da bih se izduvala, a i zato što nisam verovala svojim očima.
Skromno kuća? Tako je rekla gospođa Mekmilijan u našem telefonskom razgovoru, iskrenošću tipičnom za ljude koji su navikli da žive u seoskoj sredini. Sigurno se šalila. Nemoguće da je mislila ozbiljno, nije mogla biti toliko naivna da ne zna kakav je svet oko nje.
Kuća se dizala veličanstvena i grandiozna kao neki dvorac u kome žive vile. Ako su izabrali ovo mesto sa željom da se kuća uklopi u gusto i bujno rastinje koje je okružuje, e… pa potpuno su promašili.
Odjednom sam osetila strahopoštovanje, setila sam se oduševljenja sa kojim sam krenula na put iz Londona u Škotsku i iz Edimburga do ovog slikovitog, zabačenog, mirnog sela u Škorsom gorju* . Ova poslovna ponuda kao malj me je lupila po glavi, došla je kao grom iz vedra neba u jednom tmurnom i beznadežnom trenutku. Već sam bila spremna da pređem iz jedne kancelarije u drugu, još bezličniju i goru od prethodne, da radim bilo šta, osuđena da živim od varki. Zatim jedan slučajni oglas i telefonski poziv iz kojih se rodila ideja o iznenadnoj promeni mesta boravka. Došla je naglo, ali sam joj se ja iskreno nadala. Do malopre mi se činilo da je sve to čarobno. Šta se pa promenilo?
Uzdahnula sam i naterala noge da se ponovo pokrenu. Sada moj hod nije bio tako trijumfalan, kao pre nekoliko minuta, već nespretan i neodlučan. Prava Melisanda je isplivala na površinu, jača od velikog kamena kojim sam bezuspešno pokušavala da je potopim.
Ostatak puta sam prešla kolebljivo i sporo i bila sam presrećna što sam sama i što niko nije mogao da nasluti pravi razlog moje neodlučnosti. Moja sramežljivost, zaštitni veo koji se formirao usled mog samačkog života koji se, bez obzira na moje stalne i bezuspešne pokušaje da je se rešim, drsko vratila u prvi plan i podsetio me ko sam.
Kao da to mogu da zaboravim.
Stigla sam do gvozdene ograde, visoke bar tri metra i nedolučnost me je ponovo paralisala. Ugrizla sam se za usnu, razmišljajući o mogućnostima koje imam. Malo ih je, ako ćemo pravo. Da se vratim, nije dolazilo u obzir. Već sam potprošila dosta novca za put, ostalo mi je malo. Ustvari vrlo malo.
A onda i šta me čeka u Londonu? Ništa. Poptuna praznina. Čak ni moja cimerka nije uspevala da mi zapamti ime ili u najboljem slučaju, pogrešno ga je izgovarala.
Tišina oko mene je bila potpuna, zaglušujuća, sasvim ukočena i samo su je prekidali prigušeni otkucaji mog srca.
Spustila sam kofer pored stazice, ne mareći da li će ostati fleke od trave. Uostalom, ništa mi to nije značilo. Bila sam pritisnuta u jedan crno-beli svet, bez ikakve boje. I to stvarno, a ne metaforično.
Podigla sam ruku do desne slepoočnice i lagano je pritisla vrhovima prstiju. Negde sam pročitala da tako može da popusti napetost i, mada sam smatrala da je glupo i prilično beskorisno, poslušno sam vršila taj ritual u koji uopšte nisam verovala, već sam samo ponavljala stečenu naviku. Navike tako prijaju i smiruju. Otkrila sam da mi pomažu da se opustim i ne bih se lišila nijedne. I to bar ne u ovom trenutku.
Odlučno sam krenula u smeru suprotnom od uobičajenog, puštajući da me nosi struja, a sad bih dala sve samo da mogu da se vratim. Zažalila sam za mojom sobom u Londonu, maloj kao brodska kabina, odsutnim osmehom moje sustanarke, bezobrazlucima njenog trbušastog mačka, pa čak i oljuštenim zidovima.
Odjednom, bez najave, jedna moja ruka ščepa kožni kofer, a druga se odvoji od ograde na koju sam se nehotice, naslonila. Nisam znala šta da uradim - da li da se okrenem i vratim ili da pritisnem zvonce - ali to nikad nisam otkrila, zato što su se, baš u tom trenutku, dogodile istovremeno dve stvari.
Podigla sam pogled, jer me je privukao pokret sa druge strane prozora na prvom spratu i videla belu zavesu kako se vraća na svoje mesto. A zatim sam začula ženski glas. Isti onaj koji sam čula pre nekoliko dana preko telefona. Glas Milisent Mekmilijan bio je tako blizu da sam se uplašila.
„Gospođica Bruno! Vi ste, zar ne?“
Brzo sam se okrenula u pravcu iz koga je glas došao, zaboravljajući na prizor na prozoru prvog sprata.
Jedna žena srednjih godina, koščata, mršava i blagog lica, nastavila je da priča, kao navijena. Sludela me je. „Pa narvno da ste Vi! Ko drugi može biti? Nemamo mnogo poseta ovde u Midnajt Rouz Hausu, a i očekivali smo Vas! Jeste li dobro putovali, gospođice? Lako ste našli kuću? Jeste li gladni? Žedni? Pretpostavljam da želite da se odmorite… Odmah ću pozvati Kajlija da odnese prtljag u Vašu sobu… Izabrala sam jednu lepu sobu, jednostavnu, ali slatku, na prvom spratu...“
Pokušala sam, bezuspešno, da odgovorim bar na jedno od njenih pitanja, ali gospođa Mekmilijan nije prestajala da priča.
„Naravno da ćete biti na prvom spratu, kao i gospodin Meklejn… O Bože, njemu ne traba Vaša pomoć. Već ima Kejlija koji mu pomaže… On, u stvari, ovde radi svašta… Čak je i vozač… Čiji, ne zna se, pošto gospodin Meklejn nikada ne izlazi… E, drago mi je što ste ovde! Baš mi je nedostajalo žensko društvo… Ova kuća je po malo mračna. Bar unutra…
