biblioteku sa moje desne strane.
„Uzmi četvrtu knjigu sa leve strane na trećoj polici“.
Poslušno sam uzela knjigu koju mi je pokazao. Naslov mi je bio poznat, jer sam istražila njegove knjige po internetu pre nego što sam pošla, ali stvarno nisam nikad pročitala ništa što je napisao. Strava i užas nije bio moj omiljeni žanr, sigurno je više odgovarao osobama sa jačim želucem, a ne za moj, nežan i romantičan.
„Zombi u šetnji“ pročitala sam glasno.
„Najbolja je za početak. I najmanje… kako da kažem? Najmanje strašna?“
Nasmeja se sa zadovoljsvom, očigledno meni i neprijatnosti koja je neskriveno izlazila iz svake pore mog tela.
„Zašto ne počnete večeras? Da ti bude lakše da se pripremiš za svoj novi posao“ predložio je dok su mu se oči smeškale.
„U redu, hoću“ odgovorila sam bez oduševljenja.
„Vidimo se sutra ujutru, gospođice Bruno“ završio je on, ozbiljnog lica. „Zaključaj se, ne želim da te kućni duhovi noću posećuju ili bilo ko drugi ko bi mogao da te uplaši. Znaš kako je...“ Zastade, a u tami njegovih očiju ukaza se zrak radosti. „Kao što sam ti ranije rekao, teško je naći osoblje u ovim krajevima“.
Pokušala sam da se nasmejem, ali bilo je neubedljivo.
„Laku noć gospodine Meklejn“.
Pre nego šro sam zatvorila vrata jedna rečenica mi, bez zardške, izlete iz usta. „Ne verujem u duhove niti u noćna stvorenja“.
„Jeste li sigurni?“
„Nema dokaza da postoje, gospodine“ odgovorila sam, bez želje da ga imitiram.
„Ali ni da ne postoje“ odgovori on. Okrenu kolica i vrati se za radni sto.
Nežno sam zatvorila vrata, a srce mi je bilo u petama. Možda je on bio u pravu, zombi postoje. Zato što mi se u tom trenutku činilo da sam jedna od njih. Potpuno zbunjena, ispranog mozga, viseći u nekom stanju za koje nisam znala da li je stvarno ili nestvarno. Gore nego kad ne razlikuješ boje.
Bezvoljno sam večerala sa gospođom Mekmilian, dok mi je glava bila negde drugde, u nekom sasvim drugom društvu. Plašila sam se da ću je ponovo naći tek sutra ujutru, kad se budem videla sa njim, jer mi je tamo i ostala. Nešto mi je govorilo da moje mirno srce nije u dobrim rukama.
Malo sam se sećala sinoćnjeg razgovora sa domaćicom. Ona je pričala za sebe, neprekidno. Izgledala je presrećna što konačno ima nekoga sa kim može da priča. Ili još bolje, ko će da je sluša. Ja sam za to bila savršena. Suviše lepo vaspitana da je prekinem, suviše smerna da bih iskazala svoju neizainteresovanost, suviše zabrinuta da bih mislila na nešto drugo što bi stvorilo potrebu da budem sama. Uostalom, i onako bih samo mislila na njega.
U mojoj sobi, sat kasnije, dok sam sedela udobno na krevetu, glave položene na jastuke, otvorila sam knjigu i počela da čitam. Na drugoj strani sam se već prepala, previše, ali sam pomislila da se ipak radi samo o knjizi.
Bez obzira na razumnost koju sam, teoretski, posedovala, atmosfera u sobi je počeo da me guši i osetila sam neodoljivu želju da uzmem malo vazduha.
Bosa sam prešla preko mračne sobe i širom otvorila prozor. Sela sam na prozor, prepuštajući se mlakoj noći početka leta, tišini koju je prekidalo samo zrikanje zrikavaca i huk jedne sove. Bilo je lepo biti tu, vrlo daleko od londonske vreve, njegovih nezaustavljivih ritmova, stalno na ivici histerije. Noć je bila potpuno crna i bilo je samo nekoliko zvezda tu i tamo na nebu. Volela sam noć i pomislila sam, iz dosade, da bih volela da sam noćni duh.
Tama je bila moj saveznik. Bez svetla je sve crno i moja genetski urođena mana nerazlikovanja boja, umanjivala se i gubila značaj. Noću su moje oči bile iste kao i kod svih drugih ljudi. Na nekoliko sati se nisam osećala drugačijom. Trenutna uteha, naravno, ali osvežavajuća, kao voda na toploj koži.
Sledećeg jutra me probudilo zvono budilnika i ostala sam još nekoliko minuta u krevetu, zbunjena. Posle početne smetenosti, prisetila sam se šta se dogodilo prethodnog dana i prepoznala sam sobu.
Kad sam se obukla, sišla sam niz stepenice, skoro prepadnuta zbog duboke tišine koja me je okruživala. Kad sam videla Milisent Mekmilian, veselu i pričljivu kao uvek, magla se raziđe i donese vedrinu u moje turobne misli. „Jeste li dobro spavali, gospođice Bruno?“ upita.
„Nikad bolje“ odgovorila sam i sama izneđena tom novinom. Godinama nisam ovako mirno spavala i uspela da odagnam loše misli bar na nekoliko sati.
„Hoćete čaj ili kafu?“
„Čaj, molim Vas“ zamolila sam, sedajući za kuhinjski sto.
„Idite slobodno u salon, ja ću Vas poslužiti“.
„Više bih volela da doručkujem sa Vama“ rekla sam zevajući.
Žena zadovoljno poče da petlja oko šporeta. Nastavi svoj uobičajeni razgovor, a ja sam slobodno mogla da mislim na Moniku. Šta li sada radi? Da li je već spremila doručak? Razmišljanje o mojoj sestri spusti mi teret na slaba leđa i obradovala sam se kad sam videla da stiže čaj.
„Hvala, gospođo Mekmilijan“. Zadovoljno sam uzela gutljaj toplog napitka prijatnog mirisa, dok sam čekala domaćicu da mi da prepečen hleb i čitav niz punih činijica sa raznim primamljivim džemovima.
„Uzmite ovaj od malina. Božanstven je“.
Pružila sam ruku prema polužavniku, a srce je počelo jako da mi kuca. Moja različitost je ponovo počela da me zasipa blatom, tamnim i smrdljivim. Zašto ja? Da li na svetu ima još osoba kao što sam ja? Ili je to bila retka mana, neobična igra sudbine?
Zgrabila sam činijicu koja mi je prva došla pod ruku, nadajući se da je stara žena bila isuviše koncentrisana na pričanje da bi videla moju eventualnu grešku. Džemova je bilo pet, znači da sam imala šanse jedan prema pet, dva prema deset, dvadeset prema sto da uzmem onu pravu iz prve.
Ona požuri da me ispravi, manje koncentrisana nego što sam mislila. „Ne, gospođice. Taj je od pomorandže“. Nasmejala se i nije primetila nemir koji je rastao u meni i moje čelo orošeno znojem. Dodala mi je činijicu. „Evo, lako se pomeša sa onim od jagoda“.
Nije primetila moj usiljeni osmeh i nastavila je da priča o svojim ljubavnim avanturama sa jednim mladim Fiorentincem koji je ostavio zbog jedne Južnoamerikanke.
Bezvoljno sam jela, još uvek napeta zbog pređašnjeg događaja i već sam se pokajala što nisam prihvatila predlog da jedem sama. U tom slučaju ne bih imala nikakvih problema. Izbegavati moguće kritične situacije: to je bila moja mantra. Oduvek. Nisam smela da dopustim da me divna atmosfera u ovoj kući gurne u brzoplete postupke zbog kojih bi zaboravila na neophodnu pažnju. Gospođa Makmilijan je bila vrlo sposobna, inteligentna i pažljiva, ali je previše pričala. Nisam smela da računam na njenu diskreciju.
Zastala je da popije malo čaja, a ja iskoristih priliku da joj postavim pitanje. „Jel dugo radite kod gospodia Meklejna?“ Ona se ozari, srećna što može da započne prepirčavanje novih anegdota. „Ovde sam petnaest godina. Došla sam nekoliko meseci posle nesreće koju je doživeo gospodin Meklejn. Ona u kojoj … Ma razumeli
