„Nisam ja izabrala ovu boju“, rekoh, svom dostojanstvenošću koju sam mogla da prikupim. „Već Bog“.
Podigao je jednu obrvu. „Jeste li pobožni, gospođice Bruno?“
„A Vi, gospodine?“
Spustio je olovku na sto, gledajući u mene. „Ne postoje dokazi da Bog postoji“.
„Ali ni da ne postoji“ odgovorila sam tako izazivački da sam se i sama iznenadila agresivnošću mojih reči.
Njegove usne se iskriviše u sarkastičan osmeh, pa mi pokaza udobnu foteljicu.
„Sedite“. Bilo je to više naređenje nego molba. Odmah sam poslušala.
„Niste odgovorili na moje pitanje, gospođice Bruno. Jeste li pobožni?“
„Vernik sam, gospodine Meklejn“, potrvrdila sam tiho. „Ali retko idem u crkvu. Ustvari, ne idem uopšte“
„Škoti su jedan od retkih anglosaksonskih naroda koji revnosno i požrtvovano održavaju katoličke običaje“. Njegova ironija je bila potpuno jasna. „Ja sam izuzetak koji potvrđuje pravilo… Jel se tako kaže? Recimo da verujem samo samom sebi i onome što mogu da dodirnem“.
Blago se prislonio na naslon kolica, lupkajući vrhovima prstiju po ručkama. Ipak nisam pomislila, ni u hiljaditom delu sekunde, da je ranjiv i slab. Izgledao je kao da je svašta preživeo i da mu ne bi smetalo da ta iskustva doživi ponovo, ako bude trebalo. Ili jednostavno, ako bude hteo. Jedva sam odvojila oči od njegovog lica: sjajno, skoro bisereno, blistavo i svetlo, drugačije od svih koje sam do sada viđala. Dok sam gledala njegove oči i slušala njegov hipnotički glas osetila sam da sam iscrpljena. On je bio poskok zavodnik zbog koga bi svaka žena koju izabere, pala na njegovu tajnu privlačnost, njegovo savršeno lice i zagonetni osmeh.
„Dakle, Vi ste moja nova sekretarica, gospođice Bruno“.
„Ako potvrdite da sam primljena, gospodine Meklejn“ precizirala sam, podignuvši pogled.
On se zagonetno nasmeja. „Zašto ne bih? Zato što ne idete svake nedelje u crkvu? Smatrate me vrlo površnim, ako mislite da bih odmah hteo da Vas pošaljem kući… ili da Vas zadržim na osnovu ovih nekolikko rečenica“.
„Ni ja Vas ne poznajem dovoljno, pa ne bih da dam jedno ni malo laskavo mišljenje o Vama“ rekla sam osmehujući se. „Ali znam da uspešan poslovni odnos nastaje na osnovu trenutne simpatije, prvog pozitivnog utiska“.
Njegov smeh je bio tako neočekivan da sam zadrhtala. Brzo se stvorio i još brže nestao. Pogledao me je ledenim pogledom. „Jel stvarno mislite da je lako naći osoblje koje je spremno da se preseli u ovo selo koje su i Bog i svet zaboravili, daleko od svake prilike za zabavu, tržnog centra ili diskoteke? Vi ste bili jedina koja se javila na oglas, gospođice Bruno“.
Pogled mu je bio leden, ali sam osetila da se, u dubini duše, zabavlja. Na glatkoj površini crnog leda ukaza se uski procep dobrog raspoloženja, koji mi je zagrejao dušu.
„Onda ne moram da brinem za konkurenciju“, rekla sam i nervozno skrstila ruke u krilu.
On me je posmatrao, još uvek onom iritantnom radoznalošću kojom se gleda neka retka životinja.
Progutala sam pljuvačku, pokazujući lažnu spontanost i opasnu nesigurnost. Za momenat, toliko kratak da samo složim misli, rekoh sama sebi da treba da pobegnem iz ove kuće, iz ove sobe prepune knjiga, od ovog nezgodnog i prelepog čoveka. Osećala sam se kao nezaštićeno mače na nekoliko centimetara od čeljusti lava. Okrutni predator, nemoćan plen. Ali ubrzo taj osećej nestade i pomislih da sam glupača. Ispred mene je bio čovek dominantne ličnosti, nadmen i ohol, ali godinama vezan za invalidska kolica. Ja sam bila plen na koji je došao red, jedna stidljiva devojka, plašljiva i kruta. Zašto da ga ne pustim da se igra? Ako ga zabavlja to što se šali sa mnom, zašto mu uskratiti jedinstvenu priliku za zabavom, provodom. Bilo je skoro velikodušno sa moje strane, u nekom smislu.
„Šta mislite o meni, gospođice Bruno?“
Još jednom sam ga naterala da ponovi pitanje, i još jednom sam ga iznenadila.
„Nisam mislila da ste tako mladi“.
Odjednom sam se naježila i zanemela, u strahu da sam ga, na neki način, povredila. On se pribra i zaledi me još jednim svojim osmehom od koga mi se ubrzao puls. „Zaista?“
Vrpoljila sam se na stolici, neznajući kako da nastavim. Zatim se osmelih, skupljajući svu raspoloživu hrabrost i podstakunta njegovim pogledom. Oči su mu bile prikovane za moje i tako nastade nema, ali uzbudljiva igra. Nastavila sam.
„Pa… napisali ste svoju prvu knjigu sa dvadeset četiri godine, pre petnaest godina, koliko znam. Ipak, izgledate malo stariji od mene“ rekla sam skoro zamišljeno.
„Koliko imate godina, gospođice Bruno?“
„Dvadeset dve, gospodine“, odgovorila sam, zaplićući se ponovo u dubinu njegovih očiju.
„Zaista sam star za tebe, gospođice Bruno“ reče sa osmehom.
Zatim spusti pogled i hladna zimska noć se obavi oko njega, kao neka grozna zmija.
„U svakom slučaju budite spokojni. Ne morate se plašiti seksualnog uznemiravanja dok spavate u svom krevetu. Kao što vidite, nepokretan sam“.
Ćutala sam i nisam znala šta da kažem. Glas mu je bio gorak i očajan, lice bezosećajno.
Njegove oči su ispitivale moje, tražeći nešto što izgleda nije mogao da nađe. Nasmejao se. „Bar me ne sažaljevate. Drago mi je. To mi nije potrebno. Srećniji sam od mnogih drugih, gospođice Bruno zato što sam slobodan, potpuno, sasvim nedvosmisleno. Namrštio se. „Šta još uvek radite ovde? Možete da idete“.
Grub rastanak me iznenadi. Ustala sam nesigurno, a on iskoristi priliku da na meni istrese svoj bes.
„Još ste ovde? Šta hoćete? Platu? Ili hoćete da pričate o slobodnim danima?“ osudi me besno.
„Sutra ujutru u devet, gospođice Bruno. Pišem novu knjigu, naslov je Mrtvi nesahranjeni. Jel Vam se čini grozno?“ Usne mu se iskriviše u široki osmeh.
Nagla promena raspoloženja sigurno je bio glavna odlika njegovog karaktera. Morala sam se da to zapamtim za ubuduće ili sam rizikovala da dobijam histerične napade bar dvadeset puta dnevno. „Čini mi se zanimljivo, gospodine“, obazrivo sam odgovorila.
Okrenu je glavu unazad i grohotom se nasmejao. „Zanimljivo! Kladim se da nikada niste pročitali ni jednu moju knjiga, gospođice Bruno. Čini mi se da imate nežan želudac… Ne biste mogli da spavate cele noći, zbog noćnih mora...“ Ponovo se smejao, skačući sa ti na Vi istom brzinom kojom je menjao raspoloženja.
„Nisam tako osetljiva kao što Vam se čini, gospodine“ odgovorila sam povređeno, što je u njemu izazvalo još jedan talas smeha.
Rukama
