ујутру смо после чаја почели да се спремамо. Још је било мрачно, одред је кроз шуму у колони кренуо на борбени задатак. Пут се час спуштао, час пењао нагоре. Тешко се могло схватити куда то идемо. Без водича бисмо се изгубили.
Најзад смо се обрели на гребену густо обраслом дрвећем. Командир одреда оставио је неколицину бораца у заштитници и, на моје чуђење, није тамо оставио мене, премда је то била једна од првих мојих акција. Мени је предстојало да скупа са осталим искусним добровољцима идем надоле ка непријатељским положајима, и било ми је врло драго што ми је указано тако високо поверење.
Падина је одлазила надоле. Требало је да њом силазимо док не изађемо на пут. Одозго се видело да је тамо магла. Почели смо да силазимо. На средини падине Ас је мени и другим борцима наредио да станемо и чекамо даља упутства, а сам је са двојицом бораца наоружан минобацачем наставио надоле, и ускоро су нестали у магли. Почели смо да чекамо. После извесног времена изненада се зачуо јаки прасак минобацача. Као одговор уследила аутоматска паљба. Србин Симо, који је однедавно свугде ишао са нама и налазио се поред мене, устао је, извадио гранату, извукао прстен и бацио је доле. Тада ми се учинило да је граната пала сасвим близу и да није било никаквог смисла да је баца. Убрзо смо видели наше другове како излазе из магле, тешко дишући и почињу да се пењу горе. Рукама су нам показивали и викали да се и ми повлачимо. Уто је противник, који очито није очекивао напад, почео да отвара снажну ватру на нас. Али, на срећу, већ смо били изван домета. Попели смо се до наших другова, окупили и успешно стигли до једног српског села, где су нас срдачно дочекали, а потом смо кренули надоле у Доњу Лијеску, где нас је чекао капетан Перица Марковић – заповедник обавештајне службе Вишеградске бригаде, коме смо реферисали о исходу изведене операције.
Српски свештеник Рајко и руски добровољци
Дај Боже и нама да будемо у Царству Небесном, где су сада душе руских добровољаца».Никада пре тога нисам био у прилици да дођем у тако близак додир са свештеником. У Русији се према тим људима увек односило са посебним поштовањем, Руси су знали да општење са свештеником врло благотворно утиче. Али, нама, који смо се родили и одрасли у Совјетском Савезу, то искуство било је сасвим непознато. Пре познанства са српским свештеником чуо сам за њега од ратних другова већ првог дана боравка у рату. Причајући о околностима рата у Босни, наш командир се сетио проповеди тамошњег свештеника Рајка. Када се обраћао српским ратницима, отац Рајко је као пример наводио веру русских добровољаца који не заборављају да се помоле и перекрсте пред сваки полазак на задатак и притом увек побеђују. «Погледајте веру тих људи и ничег се не бојте. С нама је Русија, значи да ћемо победити» – говорио је. Ускоро сам се и сам упознао са њим. Био је то сувоњав човек просечне висине, с брадицом и наочарима. Као што и приличи свештенику, био је у црној одежди. До познанства је дошло у вишеградској цркви Рођења Пресвете Богородице. У храм смо пошли сутрадан по доласку у Вишеград. Отац Рајко нас је врло љубазно примио и позвао у парохијски
