500 рубаља, притом је плата редова износила 17 рубаља, а хлеб је током рата коштао 4 рубље 40 копејки.
После прве борбе 5. новембра 1992. године Срби су одлучили да 2. Руски добровољачки одред (2. РДО) сасвим укључе у извршавање најважнијих задатака – као минимум у подробно извиђање непријатељских положаја на Почивалу, а као максимум – уништавање непријатељске „самохотке“.
Вероватно су Срби, због свог епског карактера, ко зна шта наобећавали за погођени тенк, те је тако и настала бајка како ће у Српској Босни постати најбогатији онај човек који тај „Шерман“ уништи.
Присећајући се прошлости, командир нашег одреда Александар Мухарјов тврди да су разговори о награди звучали баснословно, то јест нису били најважнији за добровољце којима је и сама помисао о најамништву представљала светогрђе.
***
У извиђање на Почивал кретало се као и обично пре сванућа, негде око 4 ујутру. Добровољце су довезли у село Доња Лијеска, а даље је требало да пешаче. У саставу руског одреда тренутно су била тројица – Ас (Александар Мухарјов, командир), Андреј Неменко и Игор Гиркин (Стрелков). После прве борбе под селом Холијаци из строја су избачена двојица. Сва тројица били су млади (највише 25 година), лепи, пуни снаге и жара. И сами они и њихова околина мислили су да могу планине померати.
Одреду су се у тој акцији придружила двојица браће Црногораца. Узгред, Срби су сваки борбени задатак називали акцијом, независно од карактера и размера.
Браћа Црногорци сматрани су жестоким момцима; један је имао нешто преко тридесет година, а други нешто више од двадесет, обојица су били високи и крупни – прави синови Црне Горе. Били су у некаквој вези са вишеградском хидроцентралом, мислим да су их овамо послали као стручњаке, али су притом учествовали у свакојаким акцијама.
Чувши за успехе нашег одреда, обојица браће дошла су код Аса и изјавила да су и они извиђачи-диверзанти и хтели би да ратују скупа са Русима. Договорено је да се заједно крене на Почивал у извиђање.
Пут од села Доња Лијеска до близине Почивала водио је кроз дивну шуму, огромне јеле и букве уздизале су се око добровољаца који су опрезно напредовали кроз таму пред свитање.
Кретали су се у колони са међусобним растојањем од готово десет метара, повремено се заустављајући и ослушкујући тишину босанске шуме.
Командир одреда се сећа: „Као и буквално у свим грађанским ратовима, нисмо имали никакве карте терена. Користили смо најпростије схеме нацртане на листовима из свеске. Тог пута смо кренули без тамошњих водича. Ни браћа Црногорци нису били одатле и такође су лоше познавали терен. Ишли смо буквално насумице – оријентишући се према планинским врховима и приближној схеми. Ни о распореду противника нисмо готово ништа знали. Само где отприлике могу бити. Исто и о бројности. Потом се испоставило да смо прошли 20-30 метара од положаја крупнокалибарског митраљеза и нешто даље од блиндажа“.
Ближе Почивалу шума се завршавала, источно
