завршено, требало се враћати, али се неочекивано зачула бука упаљеног мотора. Провиривши иза камења, извиђачи су видели трактор точкаш налик на наш „Беларус“ како се креће путем између „ћелаве“ горе и Почивала. Трактор је имао приколицу и очито је превозио војни терет, можда чак и муницију.
Андреј Неменко је одмах предложио Асу да га гађа из „зоље“, како Срби зову ручни ракетни бацач који се код нас зове „муха“. Такорећи – ако не тенк онда макар трактор да униште. Са доњег осматрачког положаја било је немогуће погодити „самохотку“ – поуздано су је скривали опкоп и жбуње. Асу се идеја свидела, али је донео мудру одлуку да се не открива, пошто није било потајних путева за извлачење одатле.
Извиђачи су се враћали истим путем којим су и дошли, и стигли су назад већ дубоко у ноћ. То извиђање је потрајало 18 сати и било најдуже извиђање нашег одреда.
Јединице Војске Републике Српске заузеле су 3. децембра 1992. године Почивал после комбинованог напада, у коме је руски одред добио улогу да одвуче пажњу од главног удара који се изводио управо на оним местима на којима су претходно петорица руских и црногорских извиђача извршила подробно извиђање.
Други Руски добровољачки одред
Телефонски позив друга
Ових дана позвао ме је телефоном Игор и саопштио ми да је у Републици Српској у граду Бијељина. Прошао је лекарску комисију и добио инвалидску пензију – нимало једноставну пензију ратног ветерана. Свакако да је то важан догађај за Игора, али његова особеност је у томе што је Игор рањен пре 26 година 3. децембра 1992. код града Вишеграда на Орловој гори у Републици Српској.
Ево како је то било. До боја 3. децембра дошло је заправо на самом почетку пута нашег одреда – Другог руског добровољачког у Републици Српској. Његово формирање започело је крајем октобра – почетком новембра 1992. године. Први озбиљан бој одред је имао већ 5. новембра те године на истој гори Орловој, када је дошло и до првих рањавања. Одредом је командовао Александар Мухарјов. Од познатих личности у том одреду је ратовао Игор Ивановић Стрелков, који је тамо био од самог почетка његовог формирања.
Бој на Орловој гори не једном је описан. Пошто је човек након 26 година добио заслужено признање, желим да испричам своју верзију тог догађаја.
Тог дана подигли су нас у 4 ујутру, а можда и раније. Брзо смо се спремили. Наше униформе, опрема, оружје, били су у одличном стању. Од наоружања треба истаћи пушкомитраљез Калашњикова (ПК) у Југославији познат као М.84, лаки митраљез РПК (варијанта Калашњикова са продуженом цеви и ногарама) који је припадао мени, залихе граната – „тромблона“, које су уз помоћ посебног уређаја гађале на 100-150 метара. Код нас је Стрелков имао бацач граната.
Доле, у дворишту школе где смо живели, чекао нас је омањи аутобус Вишеградске хидроцентрале који је требало да нас пребаци до те централе. Од ње је почињао наш борбени пут тога јутра. Расположење није баш било бодро, мучиле су нас рђаве слутње.
