iz Kraljeva“– objašnjavala nam je Tanja. „Kaže da su je leđa bolela dugo vremena, da je probala sve fizikalne terapije i sve moguće tablete, ali joj ništa nije pomoglo. Onda je na youtube naišla na reportažu, mislim da se zvala ‘Bioenergija – Božji dar čudaka sa štapom’ Da, da, mislim da se tako zvala. Ti Marko možes pogledati na youtube, pa ako se tako ne zove, ja ću je pozvati telefonom pa će nam ona reći. Zainteresovao je naslov „Čudak sa štapom“ pa je zbog toga pogledala reportažu i rešila da ga pozove. „Bilo bi dobro da je to on, jer bismo ga tako i mi brže našli“ reče Zoran.
„Kaže da je taj čudak izmasirao u nekoj staroj kući, da se prvo uplašila, ali kada je on završio, videla je da od njenog bola nije ostalo ništa“ dovrši priču Tanja.
U jednom usputnom restoranu, dok smo pili kafu da se malo okrepimo od puta, Marko je izvadio lap – top i počeo po njemu da pretražuje. Ubrzo je našao željenu reportažu. Gledali smo je sat i sedamnaest minuta a da se nismo pomerili s mesta. Obraćali smo pažnju na svaku izgovorenu reč. Mnogo toga je objasnio, ali nigde ni jednom rečju nije pomenuo mogućnosti razvijanja mozga do neslućenih granica. A nas je ta tema najviše interesovala. Na kraju emisije su bili brojevi njegovih telefona koje smo memorisali i krenuli dalje.
„Društvo, mi smo odlično plaćeni, ali mislim da smo sa mrežom za leptire krenuli da uhvatimo duha“ – komentarisao je Zoran.
„Zašto misliš da je tako“ – upitala ga je Tanja.
„Pogledaj realno. Medicina, ekonomija, poljoprivreda, tehnika i sve ostale nauke su doživele toliki razvoj da se ne može opisati, a mi jurimo čoveka koji ima formulu za razvijanje mozga. Ma daj, Tanja, molim te! Sa magnetnom rezonancom se snima i uveličava ljudski mozak i do sto puta i još nikom, pa ni najsavremenijoj medicini nije uspelo da pronađe tu formulu, a kako će uspeti jednom nepismenom ili polupismenom čoveku!“
„Možemo, naravno, za tu tvoju tvrdnju reći da je sto posto tačna. Ali postoji još nešto. Zamisli, ako se čovečanstvo povodi za tom tvojom tvrdnjom jer je ona zaista realna, a onda, sa druge strane, ostane neprimećena neka naizgled sitnica, a ona je, ustvari, rešenje za ogroman napredak i razvoj nauke i čovečanstva.“
„Pobogu Tanja, koja sitnica, koji napredak? Gluposti!“ – počeo je da viče Zoran još više iznerviran i sasvim ubeđen u svoju tvrdnju.
„Ti si Zorane neopisivo tvrdoglav. Gledaš jednostrano kao i mnogi drugi i ne želite ni da pogledate ni da čujete nekog za koga smatrate da nema šta pametno da vam kaže, jer nije fakultetski obrazovan kao vi“ – nastavila je Tanja da se prepire sa njim.
„Halo bre, halo!” – viknuo je Marko zaustavljajući kola jer je on posle odmora vozio. „Da li je moguće da se vas dvoje svađate i raspravljate oko nečeg što je za sada samo pretpostavka? Što se tiče tog zadatka, mi smo odlično plaćeni i hajde da ga uradimo najbolje što možemo. Normalno, bez ikakve svađe i rasprave.“
Nastavismo vožnju uz druge priče i komentare i u večernjim satima stigosmo u Kraljevo. Uzesmo sobe u hotelu „Đerdan“ jer nam neki ljudi objasniše da je on udaljen samo par kilometara od kućice gde radi taj Čudak sa štapom. Dok smo čekali večeru, rešismo da pozovemo Mikija – bioenergetičara, zbog koga smo i došli i da sa njim dogovorimo kada nas može primiti. Pored ostalih gostiju koji su bezbrižno večerali, za prvim stolom do našeg je sedeo jedan veoma elegantan gospodin i kuvarica tog hotela.
Marko je uzeo telefon. „Da li je to gospodin bioenergetičar Miki?“ „Da, da, naravno. Potrudiću se da ne persiram.“ Marko je nastavio razgovor: „Mi bismo zamolili kada imate, to jest kada imaš vremena da nas primiš. Troje, danas smo troje došli. Ne, ne, nismo došli za to, samo trenutak sačekajte, da, da sačekaj“ – stavio je dlan na slušalicu i rekao nam da zakazuje za sve sutra masažu, a onda nastavio sa njim da priča. „Važi, gospodine Miki, onda se vidimo sutra u jedanaest.“ Prekide vezu.
„Bog te video, pogledajte mi dlanove!“ Zaista behu vlažni kao da je ruke izvukao iz vode. „Ja sam novinar, kamerman, reporter a ovako da se ušeprtljam, da ne znam da progovorim— to mi se nije desilo od najranijeg doba moga detinjstva.
„Ha ha ha“ – čuo se smeh a mi se kao po komandi okrenusmo u tom pravcu. Elegantni gospodin za susednim stolom koji se smejao, je upravo ustao i krenuo ka nama.
„Ja sam Cigo i vlasnik sam ovog hotela.“ Sa svima se rukovao i upoznao. „Vidim da niste odavde i da ne poznajete Mikija“ – njegove su reči više zvučale kao tvrdnja nego kao pitanje, a mi smo klimnuli glavama.
„Da li vam je zakazao?“—upitao je Marka.
„Jeste, za sutra u jedanaest nam je zakazao masažu, mada nam to nije bila namera, ali hajde, i na to smo pristali samo da bismo stupili u neki kontakt sa tim čovekom. Zapravo, mi smo sasvim slučajno došli do nekih priča o njegovom dedi koji je živeo u Crnoj Gori, koji je imao neke čudne moći, pa smo, da bismo to proverili, pošli tim tragom i evo, stigli dovde. A kada smo dovde došli, onda smo rešili da isprobamo njegove masaže, da vidimo da li će nam on reći bilo šta o ovome što nas najviše interesuje“ —objasnio je Marko razlog našeg prisustva.
„Siguran sam da će vam njegove isceliteljske masaže i prijati i pomoći. Dolazili su ovde kod mene ljudi sa svih strana sveta. Bolesni, savijeni, ukočeni. On bi ih masirao. Nekog tri, nekog pet i više puta, ali sam se, verujte mi, nagledao čuda. Mnogo puta su ljudi koje su doneli na nosilima odavde odlazili na svojim nogama, srećni i zadovoljni. Jednom prilikom, mislim da je bilo krajem novembra, došla je neka žena i dovela svog sedmogodišnjeg sina. Primetio sam da joj je teško, pa sam nastojao da sa njom popričam. Rekla mi je da nisu hteli njeno dete da upišu u školu jer nema moć povezivanja. Nisam znao šta je to, a ona mi reče da bilo šta pitam njenog sina. Pitao sam ga: ’Kako se zoveš’– a dete je samo izgovorilo – a–a, kako se zoveš. I uvek, nakon bilo kojeg pitanja dete bi samo dodalo slovo – a – i ponovilo isto pitanje koje je njemu postavljeno. Nisam znao šta da kažem i kako da utešim ovu napaćenu ženu. Počeo sam da joj pričam kako su ovde kod mene dolazili ljudi sa svih strana sveta, kako sam se nagledao raznih čudesa, kako su ljudi odlazili srećni i zadovoljni, a medicina im nije davala ni jedan procenat uspešnosti izlečenja njihovih problema. Video sam da su ženi od sreće zasijale oči. Zamolila me je da joj kažem broj bilo kojeg taksija koji bi je prebacio kod Mikija, jer se bližilo vreme kada joj je zakazan tretman. U trenutku sam doneo odluku da je ja prebacim i da vidim šta će taj čudak uraditi u ovom slučaju. Ponudio sam joj i ona je pristala. Tada mi ona u kolima reče da su mu na VMA u Beogradu uradili elektromagnetnu rezonancu i da su mu našli na kori mozga neki živac koji nije aktivan. Tog trenutka pomislih: E draga gospođo, izgleda da si uzalud dolazila jer tvom detetu ni Miki ni iko na svetu ne može pomoći. Odosmo kod njega, i on, kada završi prethodnog pacijenta, primi nas. Pogleda mene, pogleda ženu a onda uze dete i blago ga zagrli. Poče pomerati ruke po njegovom telu a onda ih spusti na glavu. Gledao sam, blago ih pomeraše po glavi a na licu mu izbijaše znoj. To potraja nekih par minuta, on pusti dete blago ga pomazivši po kosi i okrenu se ka njegovoj majci.
‘Slusaj’ – neopisivo blago je zazvučala ta jedna a kasnije i sve ostale reči koje je izgovorio – ‘svuda gde sam rukama prošao po telu tvog deteta tuda je i energija koju mi je dao Bog prolazila bez ikakvog problema.’ Tog trena je žena zaustila nešto da kaže, a ja sam pomislio da ovaj čovek nema pojma. Miki je brzo mahnuo rukom a toj ženi kao da su se reči skamenile na usnama. ‘Svaka funkcija njegovog tela je u redu, samo mi je pokazalo na glavi, to jest na jednom delu kore njegovog mozga da jedan živac u potpunosti ne prenosi komande koje mali mozak naređuje velikom da izvrši.’ Tog trenutka se iz ženinih grudi čuo toliki izdisaj kao da se neko ogroman bacio na kovački meh. Ja sam se zaprepastio. Da li je moguće da sam dobro čuo? Ovaj čovek mi je pokazao da on prstima postiže ono što najsavremenija medicina jedva uspeva
