leže, Miki mu stavi nekog melema po leđima i poče da priča. „Zapravo bih na tebe trebalo da budem ljut jer si osoba koja je usmeravala svoju negativnu energiju ka meni.“
Oboje smo mogli zamisliti kakvu je facu iznenađenja Zoran napravio. Sva sreća što mu je lice u onom otvoru od stola pa se ništa ne vidi.
„A moj đed Gaco bi imao običaj da kaže:,Nikada nemoj zbog ludog Nikole da psuješ svetog Nikolu.’ Sada ću ti objasniti zbog čega te razumem. Na svakom koraku se pojavilo na stotine travara i iscelitelja koji obećavaju – te ovo te ono, koji maltene samo što mrtve ne dižu iz groba, a na kraju, kada uzmu pare, od tih obećanja ni traga ni glasa. Zbog toga shvatam tvoj stav prema meni. A ti bi trebalo mnogo da napreduješ u ovom poslu jer imaš neki istančani osećaj koji vodi ka istini i koji te, ma na kakvom zadatku bila, uvek dovede do cilja“ – obrati se on Tanji.
Potpuna istina, a onda Marko reče: „Zbog toga je direktor odlučio da je pošalje sa nama u ekipi“.
„Vidim to i znam da ste došli sa namerom da dođete do određenih obaveštenja, a ne zbog masaže“ —reče Miki, a oni pomisliše da je pred njima prorok koji iz njihove svesti čita sve što želi da sazna. „Ne znam da li ću i koliko uspeti da vam ispričam, za ovo vreme dok sam tu, jer za nekih petnaestak dana putujem u Nemačku da tamo pomažem mojim prijateljima. Oni su poreklom iz Rusije a žive u Nemačkoj, a vidite, skoro svakoga dana imam po nekog na masaži. Pacijenti će nas prekidati, ali ću se ja potruditi da sve uskladim“ – objašnjavao je Miki masirajući Zorana. „Da znate, ako počnem da vam pričam o mome đedu Gacu, to neće biti neka pričica od par sati, nego ćete morati ovde da se zadržite mnogo duže nego što ste planirali. Zato bih vam predložio da se preselite ovde, da ne biste trošili pare za hotel. Nije nikakva raskoš, ali može da se prespava, a vi ćete imati osećaj da ste se vratili bar jedan vek unazad. Najvažnije da ste mi pri ruci i da, kad god se ukaže slobodno vreme, mi možemo nastaviti sa našom pričom. Mnogo puta sam poželeo da napišem roman o mom đedu Gacu, ali mi to nikako nije polazilo za rukom – zahteva mnogo vremena, a ja vremena najmanje imam. Svaki trenutak moram da posvetim pacijentima koji dolaze kod mene. Zato se radujem što ću sa vama podeliti ovu priču. Ona će zadovoljiti vašu znatiželju, a ja ću na taj način doći do cilja – da objavim roman o mom đedu“.
„Gospodine Miki“… krenu Marko nešto da ga pita, ali ga on prekide: „Marko, Zorane, Tanja, eto tako ću vam se obraćati, bez ikakvog persiranja i uvažavanja i molim vas troje da se i vi tako meni obraćate“. „Možeš li nam bar objasniti zbog čega na tome insistiraš? Svi ljudi na svetu uživaju da im se persira i da budu uzdignuti u odnosu na druge, a kod tebe je to drugačije“ —upita ga Marko.
„Zamisli jednu osobu koja je u moći da ti pokloni veliko bogatstvo. Moći te osobe su takve da može to isto bogatstvo da ponovo uzme od tebe. Da bi uživao u blagodetima tog bogatstva, ti moraš da ispoštuješ neka pravila koja ta osoba odredi. E tako je i sa mnom i sa svim onim pravim energetskim izabranicima. Ja sam iskreni vernik. Samo ona osoba kojoj je od Boga dato da pomaže drugima, shvata koliko je veliki taj dar koji joj je Bog poklonio. Kao pravi vernik, normalno je da se molim Gospodu. Moja molitva počinje rečima – Oče naš koji SI na nebesima – a ne koji STE na nebesima. Pa kada ne persiram Gospodu, kako mogu persirati drugim osobama i uzdizati ih iznad Gospoda, ili kako mogu zahtevati od drugih da meni persiraju i da me na taj način uzdižu iznad imena Gospodnjega? E, to su razlozi, jer onaj koji mi je dao tu moć, može je od mene uzeti, kao što može osoba, koja nekom pokloni veliko bogatstvo, to bogatstvo tražiti nazad.“
„Miki, sada nam je sve jasno. Svim silama ćemo se potruditi da to ispoštujemo“ – reče Marko. „Hteo sam još da pitam da li je moguće da montiramo kamere koje će beležiti sve naše razgovore – posle će nam biti lakše da napravimo kompletnu priču?” „Možete, ali ne mogu biti usmerene ka krevetu za masažu – ne bih želeo da povredimo nečiju intimu“ – reče Miki lupkajući Zorana da ustane. „Sada nam reci kako ti se svidela masaža?“– upita on Zorana. Nabrajajući na prste, Zoran uzbuđeno reče: “Kao prvo – dužan sam sva moguća izvinjenja koja postoje na ovom svetu, jer sam zaista bio skeptičan i nepoverljiv. Doduše, došli smo sa drugim ciljem. Saznali smo da je tvoj deda bio vidovit, što vidim da se prenelo i na tebe, jer si osetio da sam negativno govorio, dok je Tanja sve vreme bila na tvojoj strani. Kao drugo – mene su masirali mnogi fizioterapeuti i bioenergetičari. Niko od bioenergetičara me nikada nije doticao jer bi na taj način došlo do stapanja moje i njegove energije, a kod tebe sam prvi put u mom životu osetio da su ti ruke tople tokom cele masaže. Prilikom svakog prelaska tvojih ruku po mom telu, imao sam osećaj kao da mi se sve više i više skida neki teret i grč koji se vremenom tu gomilao. Svaka čast! Zaista se osećam kao da lebdim!“
„Sada si ti na redu“ – Miki pokaza na Marka.
Dok je njega masirao, počeo je da da govori o onome što je čitavo vreme visilo u vazduhu, a o čemu sam ja pitao Tanju u trenutku kada smo ušli u ovu prostoriju.
„Vidiš prijatelju“ – reče pokazujući sto na kojem su bile čaše i drvena ćasa, a u njoj behu pare, jaja i jabuke – „ovo je plod moga rada. Da, da. Eto, to što vidite. A imao sam šest masaža pre vas! Ne, ne, nisam to rekao da biste vi pomislili da očekujem da mi platite.“
(Mi smo, zaista, tog trenutka to pomislili).
„Rekao sam to da bih vam objasnio da ovde kod mene dođu bolesni i nevoljni i ja im pomognem onoliko koliko mi dragi Bog podari, a narod, iako su teška vremena, ostavi ko šta ima. Poneko par jaja, poneko jabuke ili drugo voće i povrće, a poneko ostavi po neki dinar. Kako i koliko ko može. Bitno je da nikad nikom nisam tražio pare, ma kako teška bila njegova bolest. Mnogo puta sam mnogim osobama spremao meleme. Dešavalo se da mene više koštaju trave koje sam kupio, jer ja nemam vremena da idem sam da ih berem, nego što bi mi ljudi platili za neki melem koji bih napravili od tih trava. Ali šta ću? To je najmanje važno. Bitno je da pomognem ljudima.“
„Za koje sve bolesti praviš meleme?“ – upita Tanja.
„Uglavnom za sve one bolesti za koje medicina nema nikakvog rešenja: pesak i kamenje u bubrezima i žučnoj kesi, za prostatu, ešerihiju koli, psorijazu, alergije, astmu, pritisak, čir u želucu i razne druge. Verovali ili ne, đedo mi je ostavio, pored mnogih drugih, i melem za izlečenje raka.“
Da li je moguće? – svo troje u neverici upitaše.
„Moguće je jer sam ga već isprobao na dve osobe. Dao sam ga jednom čoveku u okolini Novog Sada. On je imao trideset šest metastaza na plućima. Neke su bile veličine do trideset pet milimetara. Doktori su ga otpustili iz bolnice sa recima da mu je ostalo još najviše dvadeset do dvadeset pet dana života. Njegova sestričina je došla kod mene i uzela te čajeve. Počeo je da ih pije i odmah je osetio poboljšanje, a nakon par dana je počeo da ustaje. Za dvadeset tri dana je, na zaprepašćenje svih doktora, potpuno ozdravio. Drugi čovek je iz Nemačke a poreklom je iz Rusije. Njegov rak se nalazio u kičmi a bolovi su bili nepodnošljivi. Kada sam prošli put bio u Nemačkoj da masiram i lečim ljude, poneo sam čajeve za lečenje jedne osobe. Nameravao sam da ih dam jednoj prijateljici koja je iz Moskve došla u Nemačku, ali se ona vratila tog dana kada sam ja stigao. Čajevi su ostali kod mene. Pomenuo sam Marini našu zajedničku prijateljicu koja se vratila u Moskvu, a ja nisam uspeo da joj predam čajeve, pa ako ona ikako može da ih pošalje. Tada je Marina zamolila da te čajeve dam njenom ocu koji ima rak u kičmi. Rekla je da se nikakvom uspehu ne nada, ali će bar pokušati da mu malo ublaži bolove. Kada je rekla da su mu lekari dali od sedam do deset dana života i da je njegovo telo počelo da se koči, ja sam se uplašio. Rekao sam joj da ne želim komplikacije, da će on verovatno umreti a da me i ona i medicina posle mogu optužiti da sam ga ja ubio. Molila me je da pokušamo jer dosadašnji način nije davao nikakve rezultate: ‘Miki, to mu je poslednja šansa. On ovako nema leka. Zar mu nećeš pružiti poslednju mogućnost
