Nekoliko popova priđe nejakom detetu, uhvatiše ga za ruke i staviše u tu spravu.
‘Presvijetli vladiko, ovo je sprava za mučenje odraslijeh osoba tako da se i njegova glava i ruke iz nje veoma lako mogu izvuj’ —objašnjavaše jedan pop vladiki.
‘Ruke i glavu mu vežite okovima te ik provucite kroz otvore da bik ja moga da ga kaznim i konačno iz njegovoga tijela istjeram sve moguće demonske sile’ – govoraše vladika opet se krsteći. Oni brzo uradiše kako im je naređeno i mog đeda okovanog i golih leđa pričvrstiše za tu spravu. Poče molitva a zvona prestaše da zvone. Vladika je prvi počinjao a onda su svi ostali u horu pevali za njim. Na kraju se sve umiri. Vladika priđe mom đedu. Uze leskov štap debljine palca a dužine osamdesetak centimetara od jednog popa i poče da se moli.
‘Gospode Bože naš, oprosti slugi tvojem sva sagrešenja koja svjesno i nesvjesno učini, i pomozi Gospode da iz njegovoga tijela, zahvaljujući tvojoj sili, istjeramo sve nečiste sile.’
Pričao mi je đedo da je on tada zapao u neku ravnodušnost. Osećao je strah nadolazećeg trenutka ali nije znao da je odredi a nije mogao videti šta se dešava iza njega. Od uzbuđenja mu se ništa nije otvaralo od njegove vidovitosti. Mislio je da je tako najispravnije i prepustio se tom trenutku. A onda leskov prut fijuknu kroz vazduh i spusti se na njegova leđa. Moj đed vrisnu. Odmah mu pade na pamet da izvrši komandu svesti koju je vežbao sa svojim đedom i da zaustavi ovo mučenje. Pokuša, ali ga opet stiže još jači udarac našta on još silnije vrisnu. A onda mu do svesti dopreše reči njegovog đeda:,Ako se nekada desi da ne moš izvršiti komandu svijesti osobi koja ti zadaje bol, ti tada izvrši komandu svojoj svijesti i ona će ti eliminisati bol ma kako jak bio’.
Moj đedo izvrši novu komandu, ali ovoga puta samom sebi. U trenutku prestade bol i iz njegovih usta više ne izlete ni jedan jauk. Vladika je udarao i udarao a onda prestao i naredio da se svi povuku. Mog đeda su ostavili tako da prenoći pokrivši ga samo sa nekom dekom. Sabravši se od dobijenih batina, prvo požele da izvrši komandu svesti i natera vladiku da ga oslobodi i da ga pusti da spava unutra, a onda se seti da će mu sutra doći otac, pa je odlučio da tako provede noć, da pokaže svom ocu gde ga je i u kakve ruke ostavio. Ne zna tačno kada je zaspao, jer kada je popustio komandu svesti, onda je počeo da oseća sve veći i veći bol od dobijenih batina. Samo je kučence pet šest puta u toku noći došlo, liznulo ga nekoliko puta na taj način mu pokazavši da ovde ima jednog pravog prijatelja. Odlučio je da će je uzeti sa sobom kada pođe kući. Tada mu je bilo sve jasno. Shvatio je da su te demonske sile u njegovom telu o kojima je govorio vladika, zapravo njegove moći koje su mu svakog trenutka sve više nadolazile. Činilo mu se da je u toj jednoj noći sto puta ojačao.
Svanuo je novi dan i u manastiru sve poče da se budi. Poče jutarnja služba… Svi se u crkvi mole samo je moj đedo u okovima. Završi se jutarnja molitva i svi pođoše da doručkuju. Baš su završavali doručak kada se začu zvekir na kapiji manastira. Znao je moj đedo da to njegov otac dolazi. Svi iz crkve izašli i stoje oko mog đeda. Čeka se dolazak vladike. Đedov otac stoji kao da se skamenio. Gleda u đeda, gleda u njih a ni reč ne progovara. Izlazi vladika i polako ide ka mom đedu. Kada se skroz približio, obrati se mom prađedu: ‘Brate Mitre, moram ti reć da je tvoje dijete opsjednuto demonskijem silama. Mi smo ga prijen godinu dana primili u naš manastir da bi postom i molitvama doša do pročišćenja, ali je sve to bilo uzalud. Pred svijem osobljem manastira on je hulio na Boga i reka take riječi i taka viđenja koja su dostupna samo Božjim prorocima. Kada sam pokuša da ga zaustavim, on se jopet kleo u Božije ime i jopet je hulio na Boga. Kao vladika ovoga okruga i ovoga manastira ja sam preduzeo mjere i počeo da čistim njegovo tijelo sa prutom koji je Bog iz raja posla da bi moga preobratit grešnike i neposlušne. I brate Mitre ja ti moram reć da moram ponovit čišćenje koje sam sinoj primijenio, jer se desilo da je njegovo tijelo par puta prihvatilo čišćenje, jer je par puta jauknuo a ondak su ga te demonske sile zaštitile i ni jedanput više nije jauknuo iako sam ga udara pedeset puta, a za odrasloga čoeka je dozvoljeno četeres udaraca.’
‘Da li je moguće da oni ništa ne shvataju, da li je moguće da ovaj monstrum namerava opet da me tuče? Da li će moj otac stati u moju odbranu?’ Pričao mi je đedo da su mu tog trenutka padale razne pomisli na pamet. Prađed je samo stajao a niz lice su mu tekle suze. Ni on ni iko drugi od običnog sveta nije smeo da se suprotstave Vladiki. Tada je ogroman bes provrio u mom đedu: učiniće ono što ga je njegov đedo naučio! Svi će čuti glas koji niko ne progovara. Ni njegov otac Mitar nije znao za te njegove sposobnosti nego je mislio da on poseduje samo vidovitost.
‘Vladiko Teodosije ‘ – začu se glas kao da šapuće neki starac, vadiko Teodosije, opet odjeknu isti glas našta se svi počeše krstiti a vladiki ispade prut iz ruku. Kad to vide, mom đedu sinu jedna ideja i reši da se osveti za pretrpljeni bol. Za to što ste mučili mog Izabranika svi ćete sada biti kažnjeni. Trebalo bi da kaznim i tebe Mitre, jer je tvoja sveta dužnost da štitiš svoje dijete po cijenu sopstvenog života, ali ti opraštam jer se nijesi moga oduprijeti odluci Božijeg sluge, a mog vladike Teodosija. U poslednjem trenutku se moj đedo predomisli da ne kazni i svoga oca. A onda, na zaprepašćenje svih prisutnih, prut se sam diže i nekoliko puta udari prvo vladiku a onda i sve ostale. Na kraju, moj đedo izvrši komandu svesti da ga puste i naredi svima da niko o ovome ne sme nikome progovoriti ni reči jer će ga nemilost Božija snaći. Oslobodiše moga đeda iz okova. On ode i pokupi svoje stvari. On i otac krenuše a đedo usmeri svoju svest ka kučencetu i ono krenu za njima. Niko ni reč da progovori, samo se usne nemo pomeraju a ruke sa tri prsta neprestano prave krst na grudima. I tako moj đedo posle godinu dana izađe iz manastira. Mnogo je stvari tu naučio. Prvo: da čita, piše i računa. Drugo: da iskreno veruje u Božiju silu koja je nebrojeno puta jača od sile koju on poseduje. Znao je da je Izabranik i da ima čudne moći, ali je tek ovoga puta isprobao to da uradi. Uspeo je. Verovao je da će uspeti i uspeo je. Došao je do saznanja kome ga je đedo učio: kada mu neko nanosi bol, tada on njemu ne može izvršiti komandu svesti. Ili će morati da deluje pre nego što neko njega počne da muči, ili će nastaviti sa započetom vežbom i dovesti telo do savršenstva. Moraće o tome da porazgovara sa svojim đedom. Ili će morati da istrpi bol pa tek onda da deluje. Bolja je prva varijanta, pomislio je i nasmešio se.
On i njegov otac su išli peške. Konja je držao za povodac a kučence je trčkaralo oko njih kao da je sto godina sa njima živelo. Njegov bi se tajo malo malo pa prekrstio. U trenutku je pomislio da mu otkrije tajnu, pa se setio đedovih reči da sve to što mu je povereno, po cenu sopstvenog i života cele porodice ne sme reći nikome, osim Izabraniku koji će mu se vremenom uz Božju volju i predskazanje prethodnog Izabranika prikazati. I tako, uz malo priče, konačno stigoše do kuće. Svi potrčaše da ih zagrle. E tada moj đedo oseti svu bol od ožiljaka. Kada su ga pitali od čega mu je to, on je rekao da se spotakao niz jedno brdo, da je upao u kupinjar i da je tako zaradio te rane. Prababa Kosana mu je prvo sa mlakom vodom oprala rane a onda ih namazala nekim melemom. Rane zaceliše a život nastavi da teče kao što je i ranije bio. Svakodnevno sa njegovim đedom Dimitrijem nekud odlazaše i vraćahu se kasno uveče. Đedo je koristio svaki trenutak da prenese tajne koje su sačuvane čitavih hiljadu godina svom unuku i da ih on u potpunosti zapamti. Uvek mu je na kraju svih priča ponavljao da će doći vreme kada će i on tu tajnu podeliti drugome Izabraniku, da će on biti iz drugog plemena, a ipak njegov bližnji rod. Kada se uverio da je dete sve zapamtilo i da može da primeni sve moći tih tajni, onda je on, uz milost Božiju napustio ovaj svet, srećan i zadovoljan što je tajna prešla kod drugog Izabranika. Sahrana je bila ogromna.
‘Slava mu i milost što je mojem ocu da i u njegovoj dubokoj starosti da bude priseban i pametan. Draga braćo, sestre, rođaci, kumovi, komšije i prijatelji svima bih poželjeo da doživite njegovijeh sto tri godine i da izgledate u toj starosti kao što je on izgleda.’ Sa tim rečima se moj prađed Mitar oprostio od svog oca Dimitrija. Ni u poslednjim danima svog života njegov otac mu ne otkri najsvetiju tajnu koju je nasledio.
6
A
