nećemo, tajo, niđe bježat no ćemo mi zajedno tamo otić ‘ – osmehnu se moj đedo na nešto što se rodilo u njegovoj svesti. ‘Tamo će naš Galonja pobijedit, mi ćemo dobit i dukate i akče, a ti ćeš uzet sve što imaš para u kući pa ćeš se tamo kladit i na taj način jopet zaradit još mnogo više. Posljen ćeš viđet što će bit sa Gojkom i njegovijem volom.’
‘Dobro sine. poslušaću te. Od ovoga zavisi opstanak naše kuće. Ako izgubimo, i tako i tako od nas ništa ostat neće, a ako pobijedimo ondak ćemo obezbijedit porodicu za cijelu godinu. A i to je manje važno koliko je važno da mi tebe više niko ne uznemirava.’
‘Ne boj se tajo. Samo se strpi ovijek par dana i viđećeš svojijem očima.’
Tako prođe i tih par dana.“
Tada su došli neki ljudi da ih izmasira i Miki prekide priču, a mi pođosmo do seoske kafane „Kod Jolića“, koja se nalazi nedaleko od Mikijeve kuće. U njoj smo jeli najbolji i najjeftiniji roštilj na svetu. Jeli smo, sačekali da se završe masaže pa onda došli. Miki nas obavesti da će sutra imati baš malo vremena za razgovor sa nama jer su mu se najavili mnogi ljudi za masažu.
Pošao je da se posle napornog dana i on odmori, a mi smo odmah pregledali snimke da bismo još jednom preslušali sve što smo pričali. Zatim smo svi zaspali kao mala deca. Sutradan ujutru se svi saglasismo da njegove ruke, očigledno, imaju čarobnu moć. Ali mi nismo došli da se uverimo u moć isceljenja njegovih ruku, nego da otkrijemo tajnu razvijanja mozga. Na dobrom smo putu da nam to pođe za rukom.
Počeše ljudi da pristižu, a mi napustismo prostoriju prethodno je sredivši i provetrivši. Krenusmo u obilazak Kraljeva i okoline – Manastir Žiča, Krstovgrad u Progorelici, Mataruška Banja, Vrnjačka Banja, Goč, Kopaonik – mesta neverovatne lepote, koje samo priroda može da stvori. Kada smo u kasnim popodnevnim časovima došli kući, Miki je i dalje radio. Sačekali smo malo pred kućom a onda smo, kada su svi pacijenti otišli, sa Mikijem započeli razgovor.
„Prvo da pitamo jesi li se umorio?“ – započe Marko.
„Mogu da kažem i jesam i nisam.“
„Ja ću vas ispoštovati i ispričaću sve što smo se dogovorili, pa se nadam da ćete i vi ispoštovati mene.“
„Danas je bilo poprilično ludi na masaži, pa mislim, posle ovolikog rada da te bole ruke i da se osećaš iscrpljeno“ —nastavljao je Marko sa pitanjima.
„Naprotiv. Svaki bioenergetičar, ako je pravi, uživa u svom radu. Nama je dato da energiju iz prirode, jer samo je to čista i prava energija koja se pravilno kreće, usmeravamo prema blokadama u ljudskom telu, koje su se zbog raznih nepravilnosti u ishrani, piću ili bilo čemu drugom delimično ili potpuno stvorile. I dok to radimo, ta čista prirodna energija, usmerena na pacijenta, prolazi i kroz naš organizam, tako da, ma koliko radili, na kraju naš organizam ne oseća nikakvu iscrpljenost. Dešava mi se da se posle svih masaža, na kraju napornog dana, moje telo oseća kao da ništa nisam radio. Zamislite jednu baru. Da li ona može da bude mutna ako se u nju non – stop uliva čista voda?“
„Čuli smo da bioenergetičari rukama skupljaju negativnu energiju sa bolesnih pacijenata, pa im ta negativna energija može izazvati zdravstvene probleme“– primeti Tanja.
„Istina je.. Za naše prste se, dok razbijamo blokade, po malo, ali sve vreme, lepi ta negativna energija koja je skupljena u tim blokadama. Na kraju svakog posla, svi mi bioenergetičari moramo držati ruke pod mlazom vode ali ih ne trljamo, da bi se na taj način oslobodili negativne energije koju smo tokom rada pokupili sa pacijenata. Ko ovo pravilo ne zna, taj ne treba ni da radi sa bioenergijom.“
Sada nam je bilo mnogo jasnije kako funkcionišu ovi čudni ljudi koji imaju taj dar prirode a o kojima se ispredaju razne legende. Ima tu priča koje su istinite, a ima i onih koje su izmišljene i koje se preuveličavaju. Bioenergija kao bioenergija je poznata svuda u svetu, ali naš cilj je nešto sasvim drugo.
„Da li će sutra biti više termina za naš razgovor?“ – upita ga Tanja.
„Slušajte, ujutru će moja žena napraviti kačamak, donećemo i kiselo mleko, pa ćemo zajedno da doručkujemo, a ja ću nastaviti priču jer do popodne nemam zakazanih masaža.“
On se povukao da meditira, jer to obavezno čini, ma koliko posla imao i kada god ga završio, a mi smo ostali da pregledamo snimke njegovog rada. Masaže kao masaže. Izgleda ništa posebno. Ali kada na kraju vidimo da ljudi koji su jedva došli ili oni koje su donosili da bi stigli do njega, posle tretmana sami hodaju, onda i skeptici poput nas polako dobijaju sasvim drugačiju sliku o njegovim moćima i o sposobnostima da isceljuje ljude. Jedan pacijent, drugi, treći, peti … Svi dolaze po nekom ustaljenom redu. Miki bez prestanka masira po nekoliko sati. Dok bi mnoge od nas ruke zabolele od neprestanog rada, on je rekao da se na kraju dana oseća kao da ništa nije radio.
„Kako bismo voleli da i mi to možemo“ – reče Tanja a mi se nasmejasmo.
A onda se pojavi snimak čoveka koji je imao moždani udar, kojeg je Miki mnogo drugačije tretirao nego prethodne pacijente. Stavljao mu je ruke na glavu naprežući se, tako da smo imali osećaj da će mu svakog trenutka popucati vene koje su se ocrtale na čelu. Muči se da natera ovog pacijenta da progovori neku reč. On, doduše, izgovara, Pa ne pa še “ i još po koju polurazumljivu reč ali ne može ništa jasno da objasni.
„Sutra moramo nekako da navedemo temu na ovu ovu masažu da bi nam Miki objasnio da li je moguće da se ovom čoveku može pomoći – reče Zoran.
„Ja mislim da je on pristao da nam ispriča sve i sada ide po redu, a mi ćemo biti strpljivi i čekati da ta famozna tema dođe na red“ – odgovori Marko.
Ponovo pažljivo pogledasmo snimak i posebnu pažnju obratismo na Mikijeva objašnjenja upućena pacijentu: „Dragane, mnogo si kasno došao kod mene. U postojećem stanju, sve ono što bih uspeo u početku tvoje bolesti da postignem za par dana ili nedelja, sada mi je potrebna godina i više da bih te naterao da počneš da pričaš. Uglavnom smo uspeli da pokrenemo tvoju nogu i ruku tako da sada možeš da se krećeš.“
Taj nama nepoznati čovek je samo klimao glavom i izgovarao:“Pa ne pa še…”
Tog trenutka je Marku zazvonio telefon.
„Da direktore“– javi se Marko.“Pa dobro smo. Jeste, da, da. Evo da objasnim u par rečenica. Vidite direktore, počeli smo sa njim da pričamo i on je pristao da nam ispriča celu priču o njegovom dedi. Dotakao je i tu temu, ali je odlučio da nam ispriča sve po redu. Postavili smo kamere i bubice tako da snimamo svaki njegov potez. On nam je rekao da će nam sve ispričati ali ga neprestano prekidaju pacijenti koji dolaze kod njega na masaže. Početak njegove priče je veoma interesantan jer opisuje detinjstvo, rani uzrast i učenje njegovog dede da postane Izabranik. Malo je duža priča o tome, ali je neopisivo interesantna. Sutra će imati mnogo više vremena tako da ćemo čuti mnogo više od njega. Dobro, dobro. Hoćemo direktore.“ Prekinuo je vezu a onda se obratio nama: „Društvo, direktor nam je dao odrešene ruke, poželeo da istrajemo i čujemo najinteresantniju priču do sada.“
Ujutru je stigao kačamak pripreman na crnogorski način. Što bi rekli stari – prste da pojedeš koliko je ukusno! Doručkovasmo a onda, dok Mikijeva supruga i Tanja počistiše sto i opraše sudove, Miki nastavi priču tamo gde je stao:
„Osvanu jutro ko i svako drugo. Moj đed i prađed poranili i pravac za Plav. ‘Ovo je dan,’ mislio je moj prađed, ‘kada će moja porodica ili opstati ili propasti.’
‘Tajo,
