još jednoga vola i zaklati ga, a za ovo što je mene uvijredio dobiće dvades batina po turu, ovđe na trgu, na ovoj bini koju je on sam napravijo.’
Narod poče oduševljeno da kliče. Svi se uskomešali. Narod se vrti kao bez glave. Kadija izdao naređenje da se zakolju volovi a Gojko zavezan čeka da se izvrši kazna nad njim. Moj đed i prađed dobili pare pa pošli da kupuju sve što im je za porodicu potrebno. Nikad do tad moj prađed nije imao toliko para. Đedo mu kaže da kupi jedan dušek.
‘A što će nam sine?’ ‘ Trebaće nam tajo, viđećes da će nam trebat. I prađed kupi. Malo po malo, uz svu kupovinu, prođe vrijeme koje je preostalo do ručka. Narod kupi somune i čeka da mu se podeli po parče mesa. Ali prije ručka Kadija naredi da se nad Gojkom izvrši kazna. Kako ga je dželat koji put udario, tako je Gojko sve jače i jače vrišta, a raja se sve glasnije smejala. Poslijen toga se počelo dijeliti meso. Kada su oni dvoje došli na red, tada se Paša pokrenuo ka Kadiji. ‘Presvetli Kadijo, hteo bih nešto da predložim.’
Moj đed se tog trena okreno i usmerio ruke ka Paši. Mnogi to nisu ni primetili, ali moj prađed jeste. A Paša se tog trena uhvati za glavu i poče da se savija.
‘Što je Pašo? Jel ti došlo teško’ – pridrža ga Kadija. ‘Presvijetli Kadijo, toliko me zaboljela glava da mi se učinilo da će da pukne. Ojdoh samo malo da se odmorim.’ Ode paša i ne reče Kadiji što je hteo.
Tada odoše moj đed i pređed.
Putuju tako oni i kada se malo izmakoše od naroda, moj prađed glasno izusti misao koja ga je mučila:
‘Sine, meni se čini, ođe nijesu čista posla. ‘
‘A što tajo?’
‘Kada sam čuo oni glas u manastiru, mislio sam da je to Sveti duh progovorio. Nijesam se dugo moga smirit. Kleo sam sebe što te nijesam zaštitio od Vladike, a to mi je kao roditelju dužnost koja mi je od Boga data. A danas sam se dvaput uvjerio da kod tebe postoji naka sila, a ti ćeš mi sine sad ispričat što je to.’
‘Tajo, ja ti nemam što ispričat bez…’
‘Muči – prekde ga prađed. ‘Viđeo sam svojim očima kada si pružio ruke ka Paši, njega je zaboljela glava i zamalo je padnuo. I jopet sam danas čuo oni glas kao ondak u manastiru. E pa sine, to već namože bit slučajno. I otkud si zna da će naš Galonja pobijedit Gojkovoga vola iako je on mnogo veći i jači? ‘
Moj đedo, priteran u ćošak, poče objašnjavati svome ocu onoliko koliko je mislio da može.
‘Tajo, ti vjerovatno znaš da u našem plemenu od vajkada postoji Izabranik i znaš da Izabranik posjeduje odgovarajuće moći koje ne mogu posjedovati ostali ljudi. Eto tajo, to ti mogu reć i molim te nemoj me pitat ništa više jer ti ništa više preko toga ne mogu reć pa makar me ubijo. Pamti da ovo te sam tebi reka ni po cijenu života ne smiješ nikome kazat jer bi toga trena ja umrao. No slušaj, imamo dva ili tri dana da sve sredimo u onu pećinu jer će Paša podgovorit Kadiju da pošalje vojnike da me otmu i poćeraju za Tursku. Moram sve spremit a onda ćes ti otić kod rođaka Miljenka i reć ćeš mu da gljeda i muze našu stoku, a mi ćemo se vrnut za desetak dana.’
Tako su i uradili. Brižljivo su sve pripremili i treće jutro prađed ojde kod rođaka i sve reče kao što su se dogovorili. Dok ih je rođak ispraćao, moj đedo pusti vernog Garindžu, a Bubica krenu za njima. Posle stotinak metara, prađed ga upita što je pustio Garindžu.
‘Tajo, ako ga ostavimo, Turci će ga pustit i krenuće za njim, a on će ih dovesti pravo do nas. Zato je bolje da bude sa nama. ‘ Prađed se saglasi sa tom odlukom. Nastaviše da pešače. Mnogi iz sela ih pozdraviše, a oni svima objašnjavahu da idu kod rođaka na Kosovo i da neće biti tu najmanje deset dana. A onda kad zamakoše, skrivenim stazama se uputiše ka pećini.
Kad se popne petnaestak metara iznad pećine, sa te zaravni se odlično vidi dvorište i kuća u kojoj su živjeli.
Kada je odred turskih vojnika krenuo iz Plava, svi su znali da se nekome loše piše. Na čelu tog odreda je bio ozloglašeni Selim paša. O njegovim zlodelima se pričalo na sve strane. Sirotinja raja se sklanjala sa puta da se on ne bi naljutio i počeo nekoga da tuče. A kada počne da tuče, tada nije znao da se zaustavi. Kad odred stiže pred prađedovu kuću, Selim paša poče da doziva:
‘Ooo Mitree! Otvori, šta si se zaključo u kuću!’ Lupa po vratima, ali mu niko ne otvara. On posla tri – četiri vojnika da se raspitaju po selu. Miljenko trči od svoje kuće da bi obavestio pašu da su mu ostavili i kuću i stoku na čuvanje a da su oni otišli kod rođaka na Kosovo i da će se vratiti za desetak ili više dana.
‘Miljenko, mi smo po Kadijinoj zapovijesti došli da uzmemo njegovog sina i da ga pošaljemo da služi sultanu. Ali, pošto oni nijesu tu, a mi smo se dobro umorili, ti odma kolji jednog brava, donesi rakije i vina inače ćemo tvoje dijete uzeti.’
Uto se vratiše vojnici i oni potvrdiše Miljenkove reči. Oni posedaše i polegaše po livadi a Miljenko požurio kod kuće da donese rakiju i vino. Doneo piće i krenuo da zakolje ovn,a kad mu Selim paša doviknu: ‘Miljenko, pusti tog ovna da zakolju moji vojnici a ti idi do kuće i dovedi mi tvoju ženu. Dok čekam da se ovan ispeče, hoću malo da se razonodim.’
Miljenko mu pade pred noge i poče da ga moli da mu ne bruka ženu i porodicu. On ga udari nogom u glavu i naredi da mu dovede ženu inače će ga nataknuti na kolac.
Razdaljina od Mačkove stene do naše kuće je više od kilometra vazdušne linije i nije bilo moguće da se bilo što čuje od razgovora koji je vođen između Miljenka i Selim paše, ali je tada moj đed, samo na njemu svojstven način, osjetio što se tamo zbiva i rekao sav besan: ‘E nećeš Selime, da si jedan na svijet’ Tog trenutka je pružio ruku i malo pognuo glavu. Nije prošlo pola minuta, Miljenko je kao bez duše krenuo ka kući da dovede ženu, a tog trena je Selim paša vrisnuo kao da mu je neko zabo nož u stomak. Svi su odjednom stali u neverici, a Selim paša se poče previjati od bolova. Počeo ga je oblivati znoj.
,Brže, dajte konje, idemo, jer sam ja gotov’ reče on vojnicima slabašnim glasom. Vojnici se brže – bolje pokupiše i krenuše svojim putem. Miljenko se prekrsti, vrati se, uze rakiju i vino i sav srećan ode kući.
Prođe i ta neprijatnost i život se nastavi kao da ništa nije ni bilo. Prođe i tih deset dana, a onda opet ista skupina turskih vojnika dođe pred našu kuću. Isto ih Miljenko dočeka i reče da moj prađed i njegova porodica još nijesu došli.
‘Slusaj Miljenko, obrati mu se Selim paša – ‘zamalo sam umro od bolova, kada sam bijo prošli put ovđen. Onog trena kada sam te udario, ka da se sav tvoj bol prenijo na mene. Da ti Miljenko nijesi vestec? Sada bi naredijo mojijem vojnicima da te ubiju ali mi je hodža Ismet reka da mogu da te ubijem ali bi ti noću dolazio i mučio me ka onaj dan, sve dok mi dušu ne bi uzeo. Zato neću dirat ni tebe ni tvoju ženu, ali ti ćeš prenijeti Mitru da obavezno dođe i dovede sina kod Kadije. Ako im to ne kažeš, i ako ne dođu, onda će telal objaviti ferman da si ti veštac. Posljen toga znaš šta te očekuje. Bilo kome u selu da umre dijete odmak će tebe okriviti pa će narod počet da ti se svijeća. Prvo će palit tvoju ljetinu a ondak će ti poubijati stoku. Na kraju će ubiti tvoju porodicu pa će tebe živoga spaliti. ‘
Oni odoše, a nedugo posle toga dođoše prađed i njegova porodica kući. Miljenko dođe i sve potanko ispriča mome prađedu. Prađed mu tad objasni da će oni ostati kod kuće i da će ubrzo otići do Plava da ispune Kadijinu zapoved. I zaista su pošli posle nekoliko dana, ali su umesto kod Kadije otišli kod jednog rođaka i kod njega se zadržali do predveče. U povratku su prošli pored
