tako je iznenada i nestao. Nakon petnaest minuta, još jači i još prostrelniji. Kao da joj je neko zabo nož u stomak. Probadajući bolovi su bili sve češći i češći i ona, na kraju, poče da gubi svest. U datom trenutku joj đedo snažno pritisnu stomak i ona prodorno vrisnu a onda se iz njenog međunožja začu dečji plač. Đedo preseče pupčanu vrpcu.
Mene spustiše u neki improvizovani krevetac i opet svu pažnju usmeriše ka mami. Nisu obraćali pažnju i nikom nije smetalo što ja plačem. Đedo je spustio ruke na moju majku i svim silama se trudio da joj pomogne. Verovatno njen mozak, zbog napetosti koju je izazvalo odvajanje od dece, optužbe da je ona kriva za udaju tatinih sestara, nije mogao više da izdrži, pa je, kako to narod kaže, nešto puklo u njoj. Pala je u neku vrstu kome. Čula je, razumela sve šta joj govore, ali ona nije mogla ni jednu reč da kaže. To stanje je potrajalo desetak dana. Meni su, u tom vremenu, davali razblaženo kozje mleko kada bi se rasplakao. Kasnije su mi pričali da me je đedo posle porođaja uzeo u naručje i rekao: ‘Živeće moj Parapanac.’
I kasnije me je đedo zvao Parapanac. Đedo je upotrebio sve svoje isceliteljske moći i mami je ubrzo bilo mnogo lakše. Kada se sve primirilo, moj đedo je obratio pažnju na nekoliko sitnica koje je zapazio onog dana kada je tata doveo mamu kod njih. Desilo mu se, ili zbog snega koji je padao ili zbog bola koji je osetio kod mame, da nije mogao da usmeri komandu svesti na tatu, a kasnije ni na konja, pa se sada posvetio rešavanju tog problema. Izdvojio se iz kuće i počeo da vežba. Hladnoća mu nije smetala da postigne željeni cilj. Konačno je i u tome potpuno uspeo. Znao je da mu je jedino mesto odakle nikome ne može usmeriti komandu svesti ili gde mu se neće pojaviti moć vidovitosti, poljski klozet. On se nalazio nekih pedesetak metara daleko od kuće da se tokom leta od njega ne bi osećao smrad. Mnogo puta je đedo iz njega pokušao da usmeri komandu svesti ili da mu se pojavi vidovitost, ali mu to nije polazilo za rukom. Tada mu se pojavio njegov đedo Dimitrije koji je bio prethodni Izabranik, objasnivši mu da se uzaludno muči jer otud neće moći ni da usmeri komandu svesti niti da mu se prikaže bilo koja slika vidovitosti. Taj dar koji poseduje je Božiji poklon i on, kao prosvećena ličnost, sa tako prljavog mesta ga ne može ni upotrebljavati ni kontrolisati.
Posle desetak dana, mama je već bila svesna svega što se dešava oko nje a i ona je učestvovala u razgovorima. Sve češće me je uzimala u naručje. Počela je i da me doji, ali nije imala dovoljno mleka pa su nastavili da mi daju razblaženo kozje ili kravlje mleko.
Tako sam se ja rodio i tako su protekli moji prvi dani. Niko od prisutnih, zbog situacije koja je nastala i zbog brige za mamin život, ne zapamti tačan datum mog rođenja. Prijaviše me par meseci kasnije, tako da ja od tada slavim rođendan petog januara. Mama je pomalo padala u depresiju u trenucima kada bi se setila svoje dece.
A tamo kod kuće, onoga dana kada je tata bio na putu, okupili su se isti rođaci koji su mu mnogo puta pravili svađe i probleme. Kada su videli da se u hladnoj kući nalazi troje uplakane i gladne dece, mnogi od njih su se sažalili i pošli svojim kućama da donesu ponešto i da ih nahrane. Neko je doneo drva, neko hleb, neko jaja, neko mleko, neko meso a jedan od njih je doneo kolače. Založiše vatru i gladnoj deci dadoše da jedu. Kada se deca najedoše, dadoše im kolače i deca im ispričaše kako njihov tata svakog dana bije mamu i kako je krivi za sve loše što se dešava u njihovoj porodici.
‘Sada je poveo negde daleko i mi je više nikada nećemo videti’’– objasnio im je najstariji sin i počeo da plače. Njegovom plaču se priključiše i ostalo dvoje dece kao i mnogi od prisutnih. Jedan od njih reče: ‘Ljudi, gde će nam duša! Vidite li šta smo uradili sa našim glupostima? Upropastili smo jednu porodicu i samo dragi Bog zna šta će biti sa ovom dečicom i sa njihovom trudnom majkom. Veliki je greh koji počinismo. Ja ću prvi, kada se Nedeljko vrati, doći da mu se izvinim i da mu kažem da smo preterali. Valjalo bi da se svi okupimo i da mu u svemu pomognemo. Vidite koja je ovde beda i sirotinja. Malo mu je njegove muke što ga je majka isterala iz kuće bez nasledstva i bez ikakve nadoknade, nego smo mu se i mi natovrzli na vrat, pa je zbog nas oterao ženu i ostavio ovo troje male dece bez majke.’
Svi su ćutali kao zaliveni. Stid ih je bilo da jedan drugom pogledaju u oči. Onda su se svi razišli svojim kućama. Kada je tata iscrpljen i kvasan došao sa puta, imao je šta da vidi. Kada je pošao da odvede mamu u kući nije bilo ni drva ni ostalih namirnica a sada je u kući bilo toplo i bilo je svega. Najstariji sin je počeo da mu objašnjava šta se desilo, a tada se na vratima začulo kucanje. Otvorio je i pred sobom ugledao omrznuta lica svojih rođaka. Dopustio im je da uđu, mada nisu imali gde da sednu, jer je u kuhinji bilo samo četiri drvene stolice a njih je bilo sedmoro. Ponudio im je i oni su posedali po stolicama i krevetu. Jedan od njih je u ime svih počeo da priča: ‘Videli smo te kako dolaziš a s obzirom da smo i pre posetili tvoju decu, da smo videli šta su sve prouzrokovale naše šale, svesni da smo preterali, svi smo se okupili i došli da te zamolimo da nam oprostiš i da ovoj dečici opet vratiš majku, jer ona za naše gluposti nije kriva.’
Za njega nije bilo stolice pa je seo na jedno trupče koje se nalazilo u ćošku. Nije imao čime da ih posluži, nikakvo piće nije imao u kući. Gledao je u njih kao da ni jednu reč ne razume. Gledao, a onda počeo da se smeje. Sada su u čudu oni gledali njega, a on se smejao sve jače i jače. Tada je njegov smeh prerastao u plač kojem su se i deca pridružila. Sav jad, nemoć, tuga, bol i razočarenje koje se skupilo u njemu u prethodne dve godine, bilo je u ovom plaču. Hteo je da im kaže da mu je mnogo teško, ali je tog trenutka, zbog prevelike napetosti koja je bila u njemu, počeo da viče. Čas se smejao, čas plakao, čas vikao i na kraju ih je sve isterao iz kuće. Oni su videli da je vrag odneo šalu i da je on doživeo nervni slom. Pozvali su hitnu pomoć. Kada su lekari došli, utvrdili su njegovo zdravstveno stanje i odmah ga poveli u bolnicu. Isti ti rođaci, zbog kojih je zapao u takvo stanje, prihvatili su da se brinu za dečicu koja su ostala sama kod kuće. Neki su se angažovali da pronađu mamu, poručujući da se što pre vrati, ali u planinsko selo vesti su stigle nakon dvadeset sedam dana. Očev oporavak je trajao više od mesec i po. Za to vreme, deci zaista ništa nije falilo.
Dvadeset osmog dana nakon što su poveli tatu u bolnicu, đedo dovede mene i mamu kući. Kasnije, kada sam malo odrastao, đedo mi je pričao da nas braća i sestra nisu prepoznali. Onda ih je majka uzela u naručje i deca instiktivno osetiše da im je to majka. Đedo je na dva konja doneo razne namirnice. Sutradan su on i mama pošli u bolnicu da posete tatu. Zbog injekcija i tableta on se osećao mnogo bolje. Sada se sa njim moglo pričati o svemu. Opet je postao onaj stari dobri muž. Mama ga je pitala da li je neko od njegovih dolazio da ga poseti.
‘ Za sve ovo vreme koje sam proveo ovde, jedine osobe koje su me posetile ste vas dvoje, a prema vama sam se najviše ogrešio. Gaco, molim te oprosti mi, a ona mi je žena i njena je dužnost, ako ne zbog mene a ono zbog one male dece, da mi oprosti.’
‘Muči se toga Neđeljko. To nije važno pomjenut. Da si ti zdravo i da što prije izljegneš odavljen pa ćemo za sve ostalo lako’ – odgovarao mu je đedo dok je majka brisala suze. Na njegovom licu je blistao osmeh kao nekada, na početku njihovog braka kada su bili srećni. Pričao im je kako su se rođaci okupili da bi mu se izvinili jer su videli da su preterali. Tada im je obećao da više nikada neće piti. I njemu je bilo žao što se onako ponašao kada je bio kod đeda. To je bolest, napetost njegovih nerava učinila. Posle dva sata, kada su se dobro i o svemu ispričali, đedo i mama pođoše kod doktora da se raspitaju za njegovo zdravstveno stanje i da saznaju kada će ga doktor pustiti kući. Doktor im ispriča da je njegovo zdravstveno stanje promenljivo. Određeno vreme je odlično, zna sve šta priča i radi ali se dešava da se potpuno izgubi, da ne zna ni gde je ni šta priča i da će njegovo izlečenje potrajati najmanje još deset – petnaest dana.
Đedo se sutradan uputi nazad, a mama ostade da se brine o nama. Donosili su i rođaci ali je bilo namirnica koje je đedo doneo tako da smo bezbrižno živeli za sve vreme tatinog oporavka. Konačno, mama je pošla da uzme tatu kojeg su otpustili iz bolnice, a mi smo ostali kući u isčekivanju. U ovih petnaest dana, niko od njegovih ukućana nije došao da ga
