god je mogao, trudio se da sredi tu kućicu koju je svojim rukama napravio. Marljivo je radio i stvarao. U naredne dve godine od kada je u potpunosti ostavio alkohol, u svemu se primećivao napredak jer se baš dobro skućio. Mama je opet zatrudnela.
Za to vreme, dok se kod nas vodila borba za preživljavanje, u tatinoj porodici se udala njegova sestra i oženio njegov brat. Pravili su svadbe i za sestru i za brata. Naravno da ga nisu pozvali jer sa njim nisu imali nikakav kontakt. Ti događaji su mnogo pogodili moga oca. Posle svih injekcija i tableta koje je primio dok je bio u bolnici, doktori su mu strogo zabranili upotrebu bilo kojeg alkoholnog pića. On je to upravo uradio. Opet je sve što su mukotrpno gradili palo u vodu. Tata se iz dana u dan sve više opijao. Mama je rodila ćerku. U takvim uslovima, gde smo bili više gladni nego siti, prođoše još dve godine. U našem kućerku, tj kuhinji i sobi, nije bilo ni poda ni struje a za vodu i kupatilo da i ne govorim. U kuhinji drveni krevet, sto, četiri rasklimane stolice, dve klupice na kojima su mogla deca da sede, šporet na drva i u uglu jedna stalaža za sudove. A u sobi, pored tri veća kreveta koje je tata sam napravio, beše i jedan plakar za robu. Mi, deca, smo imali neki svoj svet. Igrali smo se ćorebake i drugih igara jer nismo imali igračke da bismo se igrali kao druga deca. Malo je ko dolazio kod nas pa smo se igrali sami.
Tako je bilo i tog dana. Ja sam imao oko tri i po godine kada sam se, dok smo se igrali ćorebake, udario u levo koleno. Malo sam plakao ali sam posle određenog vremena nastavio da se igram sa svojom braćom I sestrama. Sutradan je došao đedo i doneo svašta za jelo. Tata je toga dana bio polupijan. Mama je pripremila ponešto da bi što bolje ugostila svog ujaka. Sećam se, iako sam bio mali, da me je đedo stavio na kolena, a onda je njegove ruke stavio na moje koleno. Držao je ruke a ja sam osećao sve veću toplinu. Đedo rekao da moraju da me povedu kod lekara. Osetio je pod prstima da sam povredio neki nerv koji će mi prouzrokovati sušenje mišića na nozi. Mama se uplašila jer je znala za njegove moći, ali se tata, onako polupijan, počeo svađati sa đedom.
‘Jesi li ti Gaco normalan? Vidi dete ko od zlata jabuka, a ti se tu nešto praviš i pametuješ. Sa takvim rečima da mi više nikad nisi preskočio prag!’
‘Slušaj Neđeljko’ —počeo je đedo umirujućim glasom. ‘ Ti znaš koliko te ja poštujem i cijenim.’
‘Miči se tamo. Da me poštuješ, ti mi nikada ne bi nabacivao prokletstvo na dete ‘
‘Bog s, tobom Neđeljko, kako moš to reć, kakvo prokletstvo, pa to je i moje dijete!’
‘Neka Gaco, neka. Svi znaju da ti umeš svakojake budalaštine da praviš … ‘
‘Fuj, sram te bilo!’ – pljunula je majka u tatinom smeru. ‘Kako možeš takve reči da kažeš ujaku? ‘
‘Ćuti veštice, verovatno si ti podgovorila ovog vešca da tako priča!’ – nastavljao je tata polupijanim glasom. Đedo je pokušao da ih umiri, ali majka, zbog sve muke i poniženja kroz koja je prolazila a ohrabrena đedovim prisustvom, nije mogla da prećuti nego mu je uzvratila na najbolniji mogući način: ‘Ja znam da većih veštica i kurvi od tvojih sestara ne … ‘
Stigao je iznenadni udarac koji je oborio sa stolice. Tata je, onako polupijan, krenuo da je tuče. Đedo je pokušao da ga zaustavi ali ga je tata udario i on je pao na drugu stranu. Mi smo počeli da plačemo i vrištimo. Bilo nam je žao majke i đeda.
‘Ubiću te kurvo! Rastrgnuću te na stotinu komada! – vikao je tata i počeo besomučno da udara po mami koja se skupila i rukama pokušala da zaštiti glavu. Đedo se podigao od zadobijenog udarca, pružio ruke u tatinom smeru i on je pao kao da ga je udarila ogromna pesnica. Pomerio je ruke u drugom smeru a moj tata je odleteo na drugu stranu kao da je krpena lutka. Udario je leđima u drvenu stalažu na kojoj su bili poređani sudovi. Dosta tanjira se porazbijalo. Još jedanput je đedo pomerio ruke, još jedanput je telo poletelo i leđima razbilo dve – tri stolice. Tata je bio dosta krupan čovek, ali sam tog trenutka imao osećaj da se njegovo telo ponaša isto kao peškir koji neko istresa. Iako sam bio tako mali, tada sam pomislio da je ovo tati odlična lekcija, da će se posle ovoga popraviti, biti bolji za mamu i za nas. Neka i on jedanput vidi kako je nama kada nas svakodnevno tuče! Prošlo je nekoliko minuta a tata se nije mrdnuo sa mesta. Onda je počeo da otresa glavom. Mi smo još pomalo plakali, a mama nas je umirivala. Mislili smo da će se, kada ustane, svima osvetiti. Tata je nekako, sa teškom mukom, seo za sto. Uzeo je bokal i svu vodu izlio na glavu. Zatresao je, a voda je prsnula na sve strane.
‘Sluša Neđeljko što ću ti reć i zapamti to za čitav život. Nemoj više da ti padne na um da mi biješ ovo dijete. Znadni, ako čujem da si je još jednom tuka da ćeš me zapamtit i da to nej nikad zaboravit. Sestra mi je ostavila amanet da brinem o njoj a ti zbog tvoje lude i pijane glave da je tučeš! Aj da ima neki razlog, pa da razumijem, al ovako, zbog tvojega pića, e to ti vjeruj mi, neću dozvolit.’
Tata se za tih nekoliko minuta u potpunosti rastreznio.
‘Kažu da svako kuče pred svojom kućom laje. Tako sam se i ja ponašao u mojoj kući. Pusta rakija i ljutina od mene napraviše nečoveka.’
‘Neđeljko, ja neću da te vrijeđam i da velim da si ti nečovjek. Ne bi ni ovo nikada učinio, ali nijesam moga gledat đe mi tučeš sestričinu. Znam, ti ćeš mi sad obećat i da je nećeš tući i da nećeš piti, ali to će te trajat do prve prilike dok jopet ne dohvatiš flašu. Rakija te ubi, Neđeljko. Viđeo si i sam da možeš bez nje. Više od dvije godine nijesi pio. Za to vrijeme si radio, napredova i bio poštovan među ljuđima.’
‘Nemoj me Gaco, nemoj kada te molim. Ne znaš ti kako je mojoj duši. Bol Gaco, bol me razara. Mučio sam se za porodicu. Od oca mi je ostao amanet da se za sve njih brinem, a moje sestre… One me ubiše, Gaco. Da smo neka loša porodica pa ajde da razumem … A ovako, em bogati em ugledni a one nas obrukaše. A gde Gaco ja poštovan? Gde god se pojavim ljudi mi se smeju i isprdavaju se sa mnom. Izbegavaju da pričaju sa mnom a i kada se to desi to je sve površno. Imam osećaj da sam svuda suvišan i da nisam nikom potreban. I moja porodica nas je izolovala. Ne Gaco, neću ti obećat da neću da pijem. Piću dok sam živ ali ću se truditi bar porodicu da ne maltretiram. U pravu si. Oni mi ništa nisu krivi. Kriv sam ja što imam ovoliku porodicu i što sam ih ovoliko upropastio.’
‘Neđeljko, ti treba da živiš za njih a šta će drugi da kažu, to te baš briga.’
‘Uzalud Gaco, sve je uzalud. Jedino kada se napijem ne vidim podsmehe na tuđim licima i ne čujem njihove uvrede. Evo sam potpuno trezan i ovo što ti sada obećam, veruj mi da će biti do poslednjeg dana moga života. Piću dok sam živ ali porodicu neću maltretirati. I još nešto Gaco – ja jesam siromašan ali te molim da više nikada dok sam ja živ ne dolaziš i ne donosiš nam poklone.’
Majka je opet počela da se raspravlja ali je đedo umirio obećavajući da neće dolaziti. Posle te rasprave đedo je otišao a tata je ispunio obećanje koje mu je dao. Zaista je besomučno pio, kao da se trudio da pićem ubije samoga sebe. Nas nije bio i maltretirao kao ranije. I sa mamom se ponašao dosta pristojno. Bilo je i lepih trenutaka u te dve godine, tako da je ona opet ostala trudna. Nekako u to vreme, mi smo se kao deca igrali i ja sam se opet udario u levo koleno. Ta noga mi je od prethodne povrede bila tanja od desne. Valjda su se mišići, kao što je rekao đedo, počeli sušiti. U početku nije bilo ništa strašno ali me je već nakon nekoliko dana noga počela neopisivo boleti. Nije bilo mog đeda da opet stavi ruke na koleno i da mi opet pomogne kao nekada.
Majka me povela kod doktora jer nisam mogao da hodam. Pregledali su me i osim otoka ništa drugo nisu mogli pronaći. Dali su mi neke tablete protiv otoka objasnivši da je otok nastao od udarca. Pio sam tablete od kojih mi je bilo malo lakše. Za par dana me opet počelo boleti. Opet kod doktora. Tada su uradili detaljniji pregled. Onda su me poslali za Beograd. Tamo su pronašli da mi se neki nerv,
