mi je spakovala nešto malo robe što je imala i nas dvojica odosmo. Malo mi je bilo teško dok sam putovao jer mi je to bilo prvo odvajanje od kuće. Stigosmo na Jabuku, a tamo jabuke ni od korova. Tako se zvalo to mesto gde staje autobus. Samo što prolazi put, inače bi pomislio da sam negde u planini. Tek malo kasnije, kada izađosmo iz šume, ukazaše se prelepe livade, kuće i bašte. Tamo negde daleko, prvi put sam čuo zvuke nekog instrumenta. Stali smo da se odmorimo jer ja nisam mogao da hodam, pa mi đedo objasni da se taj zvuk čuje iz frule. Znam da sam tada zavoleo taj instrument iako ga nikada nisam video. Nastavismo laganim hodom i stigosmo do kuće. Pred kućom nas dočeka baba Stana. Veliko dvorište se pružaše ispred đedove kuće. U dvorištu, malo dalje od kuće, ograda a u njoj nekoliko desetina košnica. Dole, malo po strani od kuće, bašta. Tek posijani beli i crni luk, krompir, boranija, kukuruz i ostalo što se može naći na seoskom imanju. Ispod kuće, još jedna ograda, samo što je napravljena od pruća kao plot i u njoj dvadesetak ovaca, dve krave, pet – šest koza i jedno prasence. Sve sam to registrovao dok sam ulazio u kuću. Starinska vrata koja se sa unutrašnje strane zatvaraju zasunom a zid od kamena debeo preko osamdeset santimetara.
‘Dođi kod bake sine’ – raširila ruke pa me prihvati u svoj zagrljaj. Tako me nežno izljubila i izmazila da su meni pošle suze od neke topline koju sam osetio. Kod kuće me nikada nisu tako mazili. Od kada sam se udario u nogu, svima sam bio smetnja jer sam zbog bolova skoro uvek plakao. Prisetih se tada da u poslednjih par dana, tačnije od dana kada me je đedo uzeo u naručje, uopšte ne osećam bolove. Baba se ušeprtlja i poče da nam sprema da jedemo. Da li zbog čistog vazduha, ili zbog puta, ili zato što sam do sada uvek gladovao, tek tada sam se prvi put najeo da ću to pamtiti celoga života. U poređenju sa našom kućicom, đedova beše kao prava palata. Dve velike sobe, kuhinja i još veća ostava. To je gornji deo kuće, dok je donji deo, koji je do pola ukopan u zemlju, služio kao štala gde se zatvarala stoka. Baba i đedo su prepričavali sve šta se izdešavalo kod nas za ovih par dana a ja sam izašao ispred kuće da prošetam i da razgledam. Odmah sam se vratio jer sam u blizini tora za stoku ugledao dva velika psa. Kada sam došao do vrata, čuo sam đeda kako govori babi: ‘Ostalo mu je još par mjeseci Stano. Poslijen njegove smrti će laknut porodici.’
Instiktivno sam osetio da su ove reči odnose na mene. Ušao sam unutra i uplašeno upitao: Đedo je li to meni ostalo još par meseci života?
Tada me đedo uze u naručje, dugo me milovao i objasnio da me je uzeo iz bolnice da bi me izlečio, jer ako bi mi se desilo bilo šta loše, ili ako bi, ne daj Bože umrao, onda bi đedo čitav život morao da bude u zatvoru. Objasnio mi je, umirio me, ali je u meni ostala neka iskrica sumnje. Tada je đedo rekao meni i babi da će sa mnom pričati srpski, bez crnogorskog dijalekta, jer će im sutra, kada se budem vratio svojoj porodici, biti neobično da me slušaju. Sa drugima će normalno, kao i dosad govoriti. Rekao sam đedu da sam kod stoke video dva velika psa. On je uzeo hleba i poveo me da ih nahranim.
‘Sada će on, u mome prisustvu, da te onjuše i zapamte, pa ćeš im uvek bit prijatelj. Gledao je u njih mašući desnom rukom. Kada su oboje spustili glavu, on im je dobacio hleb. ‘Zapamti sine, pas je čoveku najveći prijatelj, ali dok jede namoj ga nikako dirati.’
Kada su psi pojeli hleb, đedo mi je rekao da odem da ih milujem. I oni su mene lizali i vrteli repovima. Kasnije sam mnogo vremena provodio mazeći i češkajući ova dva psa. Zavoleo sam i ostalu đedovu stoku a posebno prasence. Tako je prošao moj prvi dan kod đeda. I ostali su bili slični. Đedo mi je svakodnevno pravio odvare privijajući ih na moje koleno. Svako jutro i veče sam jeo meda tako da su se ubrzo primetili rezultati. Popravio sam se a i noga mi je bolje funkcionisala.
Đedo me jednog dana stavio na konja i poveo u Plav. To je varošica, ali je od davnina, još iz turskog doba, poznati trgovinski centar. Đedo mi je uz put pričao bajke: Ivicu i Maricu, Pepeljugu, Crvenkapicu, Tri praseta i druge. U Plavu mi je kupio nekoliko majica, pidžama, pantalona, opanke i kondure. To su cipele koje su optočene metalom da bi duže trajale, a bile su nekoliko brojeva veće da bih mogao dve – tri godine da ih nosim. Nisam mogao sebe da prepoznam. Bio sam srećan ali su mi već počeli nedostajati članovi moje porodice. Iz dana u dan mi je bilo sve teže zbog njih, a sa druge strane, na nozi, zbog koje sam došao, primećivao se ogroman napredak. Savijao sam je skoro do kraja. Nisam imao nikakav bol a ona je postajala sve deblja i deblja. Činilo mi se da je i u dužinu porasla pa više nisam hramao kao ranije.
A onda su došli Vesko, Rade i Saša. To su đedovi unuci, od njegovog sina Miša. Oni su živeli u Ivangradu, a svako leto su provodili kod babe i đeda na selu. To su bili najlepši dani u mome životu za period koji sam do tada upamtio! U osvit zore bismo pustili stoku i čuvali je do prepodnevnih vrućina, a onda bismo i popodne isto uradili, sve dok sumrak ne počne da pada. Đedo nas je svakodnevno savetovao i u svemu podučavao. Po šumi je bilo dosta divljih životinja pa smo uvek morali da budemo obazrivi. Brali smo jagode, maline, kupine i drugo divlje voće a od toga je baba pravila razne džemove. Mene je đedo svakodnevno masirao i stavljao odvar, pa mi se noga udebljala skoro kao desna. Više je nisam vukao, nego sam sa njom mogao da uradim skoro sve što sam mogao sa desnom. Moj oporavak je bio prosto neshvatljiv.
A onda je došao drugi avgust. Đedo me je toga dana lepo obukao i mi smo pošli na put. Kao i uvek kada bismo putovali, nismo mnogo razgovarali. Putovali smo autobusom i došli pred našu kuću u Peći, a tamo je bilo dosta ljudi. Mnogi od njih su plakali. Prilazeći im, setih se đedovih reči koje sam čuo kada me je poveo sa sobom.
‘Ostalo mu je još par mjeseci života.’ Sada sam znao da se to odnosilo na mog tatu. Prišli smo. Mama nas je zagrlila sva u jecajima. I ja sam počeo da plačem. Bilo me je strah. Onda sam otišao kod braće i sestara. Oni su me u početku začuđeno gledali jer nisu mogli da poveruju da sam se za tako kratko vreme oporavio. I ja sam njih u čudu gledao. Činilo mi se da sam samo ja porastao a oni ostali isti, mršavi i neuhranjeni. Tu su bila deca naših rođaka i mi smo se, udaljivši se od svih, počeli igrati. Malo kasnije je došao pop i moga tatu su poneli da sahrane. I sve se brzo završilo. Došli smo kući. Ostalo je još nekoliko rođaka koji su posle ručka pošli svojim kućama. Đedo je ostao da prespava. Mislio sam da ću da ostanem sa svojom porodicom, ali mi đedo i mama objasniše da moram, zbog mog oporavka, opet sa njim da odem. Rekoše mi da se sada sve promenilo i da ćemo se ubrzo vratiti.
Tada je počeo novi period u mom životu. Đedo me je upisao u školu i ja sam svakodnevno morao da pešačim oko pet i po kilometara. Tek sam se daleko oko kilometer i po od naše kuće, sretao sa prvim đakom a onda bi nam se pridružilo još četvoro. Bilo nas je šestoro, četiri dečaka i dve devojčice. U tim septembarskim danima je bilo sve lepo. Niko deci nije branio da iz voćnjaka uberu bilo koju voćku i da se na taj način zaslade. Često bi nam stariji ljudi sami nudili da uzmemo jabuku, krušku, dunju, grožđe ili ono što bi sami izabrali. Dok je dan, mogli smo ubrati šta smo poželeli a kada bi pao mrak, nismo smeli ući u ni u čiji voćnjak, jer se tada smatralo da krademo. Niko od dece po mraku nije ušao u tuđi voćnjak ili baštu da nešto ubere. Ni mi niti neko od starijih.
Dva dečaka i jedna devojčica su bili godinu stariji, a dečak i devojčica prvaci kao ja. Putem za i iz škole smo se igrali i jurili a ja ni u čemu nisam zaostajao za njima. Takmičili smo se ko će sa kamenom sa određene daljine da pogodi drvo, ko će najviše da skoči, ko će dalje da baci kamen sa ramena, ko je najbrži, itd. U početku su me skoro svi pobeđivali, ali sam veoma brzo preuzeo vođstvo. Gotovo uvek sam ih pobeđivao. Niko nikada ne bi rekao da je pre par meseci trebalo da se operišem i da su hteli da mi amputiraju nogu. Bilo mi je lepo sa tom decom. Jedino taj kilometer i po što sam išao sam, bio mi je najteži i najdosadniji.
Prolazili su dani, nastupila je pozna jesen. Kod đeda su manje dolazili ljudi da im pomaže. Sa žutim lišćem došli su hladniji dani. Pao je prvi sneg iako zima još nije počela. Takve su bile ćudi prirode na ovoj planini. Na taj sneg napadao bi drugi, treći, četvrti, tako da se nije otapao do kraja aprila. U ovim zimskim danima smo izmišljali nove igre u kojima smo uživali. Skoro uvek smo bili kvasni kada
