odličan đak. Đedo mi je napravio pucaljku koju je u šali nazvao mali top. To je, zapravo, bila limena kutija od marmalade sa limenim poklopcem. Bila je duguljasta tako da je ličila na cev od topa, pa je zato đedo tako nazvao. Na početku i kraju je probušio, kroz te rupe provukao remen tako da sam je mogao nositi oko vrata. U zadnjem donjem delu je ekserom probušio tri rupe. Unutra je stavio parče karbida, zatvorio je limenim poklopcem a onda, na zadnjem delu gde se nalaze rupice, prineo vatru od upaljača. Karbid bi se zapalio. Došlo bi do jake detonacije kao da je neko bacio bombu. Dao je meni da i ja isprobam kako puca mali top. Uspelo mi je. Bio sam presrećan zbog toga. Objasnio mi je da je neophodno da ga nosim sa sobom kada idem i kada se vraćam iz škole. ‘Kažu sine, da je lisica lukava, a ja ti mogu reći da je vuk još lukaviji od nje. On nikada neće napasti čoveka, niti neku životinju a da pre toga ne proveri je li to za njega sigurno. Zato ćeš, sine, ti ovaj top nositi sa sobom ako vidiš vuka, a on će ti se uvek pokazat da ga možeš videti pre nego što te napadne. Ako vidi da si se preplašio i da počneš bežati od njega, on će te odmah napasti jer od njega ne možeš pobeći. Ta je zver mnogo brza. Obično se pojavi ispred čoveka na petnaest – dvadeset metara i posmatra njegovu reakciju. To posmatranje traje oko pola minuta. Većinom se ljudi prestraše a to vuk oseti i onda on slobodno napada. Sa strahom parališe protivnika i na taj način osigurava pobedu. Zato se ne smeš plašiti nego moraš biti pribran. Dohvatićeš upaljač koji ti uvek mora biti u džepu i njime potpaliti mali top. Kada iz njega sune plamen i eksplozija, vuk će se prestrašiti i pobeći od tebe. Taj te više nikada neće napasti, ali se ne smiješ opustiti jer ima i drugih vukova.’
Ne znam koliko desetina puta mi je đedo dopuštao da isprobam svoj top i da iz njega pucam. Činilo mi se da sam to potpuno usavršio. Nekoliko puta sam prestrašio neke kučiće koji su na nas lajali dok smo išli ka školi.
Dramatično iskustvo desilo se na delu puta kada sam ostao bez društva. Deca su otišla svojim kućama a ja sam morao još kilometer i po da idem uzbrdo, kroz šumu. Prošao sam oko sedamsto, osamsto metara. Imao sam neki predosećaj, tako da sam sve češće hvatao upaljač. Čas bih ga vadio iz džepa, čas ga opet stavljao unutra. Osećao sam neko nespokojstvo. Onda sam na samoj krivini, kuda sam morao da prođem, ugledao vuka. Zbog straha mi se učinilo da je ogroman. A ogroman je zaista i bio. Stajao je i gledao u mom pravcu. Prvo sam se prestrašio i hteo da pobegnem, a onda sam se setio đedovih reči da je to brza zver i da čovek od njega ne može pobeći. Smirio sam se i počeo da se spremam da potpalim moj top. Ruke su mi neopisivo drhtale. Kada sam izvadio upaljač iz džepa i hteo da kresnem, ispao mi je iz ruke u sneg. Pokušao sam što hladnokrvnije da se sagnem i da ga izvadim iz snega. Vuk je i dalje gledao u mom pravcu. Posmatrao sam i ja njega dok sam prstima stezao po snegu i konačno uspeo da ga pronađem. Osetio sam ogromno olakšanje i sigurnost. Sada mi, dok sam prinosio upaljač topu, ruke nisu drhtale. Ovog puta neću tako lako ispustiti upaljač, uspeću da potpalim moj top – razmišljao sam siguran u sebe. Kresnuo sam. Ništa. Drugi put, treći put. Opet ništa. Okvasio se kremen – prolete mi kroz glavu i tada uhvati ogromna panika. Vuk kao da je čekao upravo taj trenutak. Napravio je prvi korak, drugi … I baš kad je hteo da skoči ka meni, odjeknu pucanj. Gledao sam u njega i nisam ništa video, ali sam, u magnovenju, pomislio da je to moj top opalio. Nije. Iza jednog stabla, petnaestak metara iznad vuka, pojavi se moj đedo sa pištoljem u ruci. Vuk je ležao između nas još pomalo se trzajući.
Đedo, ovaj put je bilo baš opasno – jedva smogoh snage da izustim ove reči.
‘Ne boj se, đedov Parapanac’ – privi me on u zagrljaj prišavši do mene. ’Tu je đedo da te zaštiti od svake opasnosti.’
Šta bi se sa mnom desilo da si zakasnio samo par sekundi!
‘Da sam pustio vuka da skoči, on bi ti zubima iskidao grkljan ili slomio vrat pa makar ga u letu moj metak pogodio. Ja sam se ovde sakrio pre deset minuta i čekao kada ćete naići.’
‘Opet ti se, đedo, prikazalo šta će se desiti? ‘
‘Jeste sine, jer moj duh uvek bdi nad tobom i čim osetim da ti se nešto loše sprema, ja vidim gde će se to desiti i odmah požurim da ti pomognem. Ajmo sada odrat ovoga vuka pa ćemo kožu odneti. Stani’ – reče đedo vadeći nož iz kanije.
Ja sam vuku pridržavao noge, a on je veoma brzo i večto radio. Kada je završio skupi kožu, uveza je kanapom a onda dohvati telo vuka i odvuče ga stotinka metara dalje od puta.
‘Noćas će ga drugi vukovi nanjušiti i rastrgnuti. Odvukao sam ga da ne bi bio na putu, da se ne bi prestrašio neko ako slučajno tuda prođe…’
Đedo uprti kožu i mi pođosmo kući. Opet sam se divio njegovim vidovnjačkim moćima. Njemu je sve ono što je izgledalo nemoguće, veoma lako polazilo za rukom.
Došlo je dugo očekivano proleće. Đedo mi je pomagao da naučim i školsko gradivo i mnogo drugog što je važno za život na selu. Uvek me je u prolećnim, letnjim i jesenjim danima vodio sa sobom da zajedno beremo razne trave i plodove od kojih bi on pravio meleme. U mom najranijem detinjstvu sam naučio kako se zove i kako izgleda svaka lekovita trava. Pričao mi je mnogo dogodovština iz njegovog života. Ispričao mi je kako ga je ujela zmija i kako je posle toga postao vidovit. Objasnio mi je da zbog toga mnogo ljudi dolazi kod njega. Tada sam ga upitao da li zahvaljujući tim moćima vidovitosti masira i pomaže ljudima.
‘Ne sine, sa tim ne pomažem, nego im pomažem sa silom koju mi je Bog dao i koja je, pored ove vrućine koju imam u rukama, još važnija. To ti je, sine, isceliteljski dar.’
Đedo, i ja bih najviše na svetu voleo da imam taj isceliteljski dar!
‘Sine, sve ono što voliš, što želiš i u šta veruješ, znaj da će ti se ostvarit. Da znaš sine kolika je snaga jedne misli, nikada je ne bi usmerio u negativnu stranu!’
A otkuda bih ja đedo znao kako ću usmeravati svoje misli?
‘E pa sine, moraš me pustiti nekoliko dana da đedo napravi duhovni kontakt sa svjim prađedom pa onda ću ti, nadam se, sve ispričati. Upamti sine, ja sam bio mlađi nego što si ti sada kada sam postao Izabranik.’
Šta je to đedo Izabranik?
‘Ako bude suđeno, đedo će ti sve ispričat, a ako ne bude, onda ni ovo nisi čuo’ – reče mi đedo dok se sećao reči koje je njemu rekao njegov prađed: ‘Doći će vrijeme kada ćeš i ti tu tajnu podijelit sa drugijem, ali će to dijete bit iz drugoga pljemena, a ipak tvoj bližnji rod.’
Nekoliko puta me je, u tišini sobe oko ponoći, đedo probudio dok bi u potpunom mraku kraj prozora šuškao, prelistavajući sveske i nešto šaputajući. A onda, petog dana me pozva i reče: ‘Sine, osetio sam da si se dva puta probudio i da si želio da čuješ šta sam šaputao sa mojijem prađedom. Čuo si zvuke ali nisi mogao razaznati reči.’
Đedo, kako si ti mogao pričati sa svojim prađedom kada je on odavno umro?
‘E moj sine, sada će ti đedo sve ispričati pa ćeš videti kolike su moći kod čoveka ako zna pravi način da ih upotrebi. Saznaćeš zašto nam je Bog odredio da moramo umreti. Čudićeš se mnogo čemu, ali ćeš se uveriti da je sve istina. Samo će tebi biti stotinama puta lakše da naučiš, jer sam ti sve zapisao, a meni je prađed morao stotinama i hiljadama puta da prepričava dok sve nisam sto posto zapamtio. Ti ćeš to moći da čitaš. Tek kada sve bez greške zapamtiš, tek tada ćeš moći da počneš da upravljaš tim moćima. Znači, dok sve dobro ne zapamtiš, nikako ne počinji to da koristiš. Ako u tebi ne bude potpuna moć, onda nećeš moći potpuno i pravilno da reaguješ i da sa njom upravljaš. U ovome nema šale. Shvati, ako kreneš sa duhovnim kontaktom a nisi dovoljno spreman, a tvoj duh napravi kontakt sa mnogo jačim duhom od tvoga, onda, kada tvoj duh hoće da se vrati u tvoje tijelo,
