da će ti sve biti lako. Tvoje su ruke usmerivač energije bez obzira što očima ili sa svojom svešću hoćeš da dođeš do određenog uspeha. Usmeravaj rukama energiju i pre ćeš postići uspeh. I sutra, kada budeš lečio narod, ti ćeš rukama postizati rezultate.’
Od tada sam uvek usmeravao energiju rukama, uvek postižući odlične rezultate. Sve ono što bih uspevao da postignem za nekih par sati, sada sam uspevao za desetak – petnaest minuta. Ja sam bio prezadovoljan ali moj đedo nije. Morao sam još da vežbam da bi sve to postigao u trenutku kada to poželim.
‘Nekada i jedna sekunda odlučuje o životu i smrti. Zato moraš izvežbati da sve postižeš brzinom misli. I zapamti. Nema – kako ću ili – možda ću uspeti! Stoprocentna vera u uspeh je najsigurniji uspeh. Zato sto posto vjeruj i sto posto ćeš uspeti.’
U narednih mesec dana sam došao do pravog savršenstva. Ali ovaj put zaista do savršenstva. Poželeo bih da nešto pomerim ili podignem i istog trena bi to uspeo. Poželeo bih da neki metal savijem ili da nešto zapalim i to bi mi u momentu pošlo za rukom. To sam uvežbavao još nekoliko dana a onda mi je đedo rekao da se skoncentrišem i usmerim svest na jednog učenika u odeljenju dok ne počnem da osećam njegove misli. Pokušavao sam nekoliko stotina puta ali nikako nisam uspevao. Tvrdoglavo i uporno sam nastavljao. Tada nisam hteo da kažem đedu da ne mogu jer sam bio ubeđen da ću sigurno uspeti iako nisam znao kada. Jednom prilikom, posle ni sam ne znam koliko pokušaja, kada sam već počeo nešto da osećam, nastavnik me je nešto pitao. Nisam ga čuo jer je moja svest bila preokupirana drugim mislima. Kada me je i drugi put pitao, a ja mu ni tada nisam odgovorio, svi đaci su počeli da se smeju. Ni to nisam čuo, ali sam osetio po talasanju energije da nešto nije u redu. Kao da sam se probudio a oni su se još glasnije smejali. Čuo sam reči mnogih drugara da sam potpuno poludeo. Opet je u trenutku bes proključala u meni. Odmah sam se setio đedovih reči da nikada ne smem da se ljutim. Brzo sam se smirio i počeo sa njima da se smejem sam sebi. Nastavnik nas je smirio a onda mi se obratio: ‘Interesuje me šta je sa tobom u poslednje vreme? Primećujem da si nezainteresovan i da uopšte ne pratiš nastavu.‘ Nastavniče, ja sve znam i pažljivo pratim nastavu ali sam se ovaj put nešto zamislio pa nisam čuo šta ste me pitali.
‘Hoćeš da kažeš da znaš sve šta smo učili na prethodnim časovima? ‘
Znam nastavniče.
‘Onda ću, ovog trenutka, prekinuti predavanje i tebe ću ispitivati, jer ti tvrdiš da ja nisam u pravu što se tiče tvog praćenja nastave.‘
Nema problema nastavniče, slobodno me pitajte sve šta želite iz gradiva koje smo učili. Kada sam izgovorio te reči, opet sam osetio talasanje energije. Tada sam osetio misli nekoliko učenika i učenica.
Mili Bože, nikada se ne zna kada ćeš mi pomoći, a sada si mi pomogao iako sam se tome najmanje nadao. Svi su bili na nastavnikovoj strani. Svi su isčekivali da počne da me ispituje da bi mogli da mi se smeju i da se naslađuju zbog mog neznanja. Onda sam osetio da su i nastavnikove misli iste kao i njihove. Učio sam, znao sam celo gradivo, pa sam bio spreman da odgovaram. Nastavnik je počeo da me unakrsno ispituje iz gradiva koje smo učili. Ja sam se skoncentrisao na njega dok sam odgovarao. Osećao sam da se razbesneo posle svakog mog odgovora. Osetio sam da se u njegovoj svesti formira odgovor na svako pitanje koje bi meni postavio. Odgovarao sam mu i na pitanja koja nismo prošli u našem gradivu jer sam odgovore čitao u njegovoj svesti. A onda sam mu rekao da više neću odgovarati na ta pitanja koja mi postavlja jer to nismo učili. On je bio preko svake mere ljut, ali je morao da se povuče. Pohvalio me je i rekao da moram da budem malo skoncentrisaniji i da pratim nastavu. Dao mi je peticu. Istog dana sam odgovarao još kod dva nastavnika i dve nastavnice. Svi su me unakrsno ispitivali. Odgovarao sam i sve sam znao. Nije mi bilo teško jer sam odgovore dobijao iz njihove svesti odmah čim bi postavili pitanje. Kada bi postavili pitanje iz gradiva koje nismo učili, ja bi ih opomenuo da to nismo učili ali da znam odgovor.
‘Pa odgovori ako znaš ‘ – rekli bi u nadi da bar na neko pitanje neću znati da odgovorim. Kada sam im i na to pitanje odgovorio, onda nisu imali drugu mogućnost nego bi mi davali petice. Toga dana sam dobio pet petica. U toku tog jednog dana moja popularnost je toliko porasla da je o meni pričala cela škola. Svi drugovi i drugarice koji su mi se prethodno podsmehivali su želeli da mi nekako budu što bliže. Osećao sam njihove misli. ‘Blago njemu, kako on sve zna’ i mnogo sličnih. Došao sam kući sav srećan. Opet me je đedo dočekao sa osmehom na licu.
‘Bravo sine. Bravo đedov Parapanac’ – govorio je dok me grlio.
Đedo, brinem se da mi se ovaj osećaj ne pokvari pa da sutra i ostalih dana ne mogu osetiti njihove misli.
‘Opet si, sine, napravio grešku. Rekli smo da nema,kako ću?” ili “možda ću uspeti”. Kada se jednom mozak otvori u tom smeru i u tom saznanju, on će večito u tome postizati odlične rezultate. Nemoj se brinuti jer ćeš i sutra i narednih nekoliko dana biti na tapetu da te svi ispituju. Kada se budeš svima dokazao, doći će direktor da te zamoli da ideš na takmičenje. Pristani da ideš. Predstavljaj školu iz tri najteža predmeta. Direktor će ti ponuditi jedan predmet, ali ti mu reci ili tri ili ne idem na takmičenja.’
Tako se zaista i desilo. Posle svakodnevnog ispitivanja iz predmeta iz kojih nisam odgovarao i njihovog neverovanja da posedujem toliko znanje, nastavnici se pomiriše sa činjenicom da nema pitanja na koje ne znam odgovor. Svakodnevno sam dobijao petice. Onda je došao direktor. Mi se dogovorismo da idem na takmičenje i da prestavljam školu iz tri predmeta. Osvojio sam tri zlatne medalje. Nastavnici iz drugih škola su govorili o mom neverovatnom znanju. Bio sam presrećan.
‘Sine, imaćeš još jednu vežbu, jedno dugo gladovanje, a kasnije još nešto i posle toga se može reći da si ispunio svaki zadatak koji je bio pred tobom.Vidim da si odlično savladao metod čitanja tuđih misli. Sada ti je potrebno da mislima narediš drugoj osobi da uradi ono što ti želiš. Videćeš da je ova vežba najinteresantnija i da ćeš je veoma rado vežbati. Zapamti, opet ti kažem, da ovu kao i sledeću vežbu koja dolazi posle gladovanja, nikada ne smeš zloupotrebiti.’
Đedo, ti znaš da ja poštujem I slušam sve što mi kažeš.
‘Dobro sine. Ovo ćeš moći da vežbaš i na životinjama. Nateraj mislima psa da laje ili ovce da idu gde ti hoćeš. Nateraj petla da kukuriče. A kada dođe neko od ljudi kod mene, kada ja završim tretman kod njega, ti mu onda naredi po nešto što hoćeš, ali nemoj preterivati.’
Počeo sam i to da vežbam. Posle petnaestak, dvadeset dana su se pojavili prvi rezultati. Prvo sam naterao Marinkovog magarca da njače. Onda našeg Žućka da laje. Milovanovog petla da kukuriče. Ovce skoro da i nisam morao da čuvam, išle su tamo gde bih ja poželeo. Onda sam jednog čoveka, koji je prilično bolestan došao kod đeda, posle njegovog tretmana naterao da se smeje. Čovek je presrećan otišao kući. Jednoga dana smo ja i đedo otišli do Plava. Izrastao sam pa je želeo da mi pokupuje raznu odeću i obuću. Sve smo završili pa smo ušli u jednu poslastičarnicu da se osvežimo. Mislima sam naterao vlasnika da nas časti limunadom i kolačima. Đedo je izvadio pare i platio iako je vlasnik navaljivao da nas on časti. Kada smo izašli, prve reči su mu bile: ‘Pratio sam te tokom cele trgovine da li ćeš uticati na prodavce da nam smanje cenu. Nigde nisi uticao ali si sada pogrešio. Izgleda da si zaboravio da komandu na tuđu svest nikako ne smeš zloupotrebiti.’
Đedo, to je bila samo šala.
‘Jeste sine, ali ako na taj način uzmeš nešto što ti ne pripada, onda će ti se na duhovnoj strani stostruko gore vratiti. Bog sve daje, Bog sve uzima. Nemoj nikada uzimati umesto njega jer će ti on dati sve ono što ti je najpotrebnije. A ako poželiš da zauzmeš njegovu ulogu, on će ti uzeti sve ono što ti je prethodno dao. Ništavan si došao i bez moje milosti ćeš ništavan i umreti. tako piše u Bibliji. Ako iskoristiš taj
