i pokušati da ga uništi. Uskoro, kada i ovo sve usavršiš, biće veoma mali broj ljudi na svetu čiji će duh biti jači od tvoga. Čuvaj se, sine, jer sam ti rekao da nekada jedna sekunda odlučuje o životu i smrti. Zato nikada nemoj zloupotrebiti svoj duh i bilo koju osobu ma koliko ona bila zla, izložiti preteranom napadu, jer joj na taj način možeš uzeti život. Ako tako nešto uradiš, u bilo kojem sledećem pohodu, ma koliko on bio važan za tvoj život, duh pokojnika kojeg si ubio će te ometati da dođeš do cilja. Ili će ti se pojavljivati u noćima kada si iscrpljen i na taj način pokušavati da on tebe uništi. Ako ne mogne tebi ništa, napadaće i uništavati tvoje najbliže i najmilije. Znam šta hoćeš da me pitaš ‘ – preduhitrio me je đedo. ‘I to sam ti jednom rekao. Ne možeš ubiti duha ali možeš ubiti telo u kojem je duh živeo. Ako mu na ovaj način ubiješ telo, to jest ako mu uhvatiš duha i ne dozvoliš da se vrati u njegovo telo nego on umre, onda njegov duh neće naći spokoj i večni mir. Seti se kada popovi na sahranama pri opelu kažu: “Gospode Bože, telo si stvorio od zemlje i neka ide zemlji a svetom duhu daj da nađe spokoj i večni mir.“Ako duh ne nađe spokoj i večni mir, on će četrdeset jednu godinu lutati po zemlji s željom da se osveti. Posle tog vremena taj duh će se useliti u neko novorođeno dete. Na čudo roditelja tog deteta, ono će čim malo odraste, biti sklono svađama i nasilju. Zato ti još jedanput kažem – čuvaj se i nikada sebi nemoj dozvoliti, ma koliko bio ljut, da pređeš granicu i da uništiš nečiji život. Ovaj metod možeš koristiti za dobrobit, tvoju, tvoje porodice i svih ostalih koji su pravedni. Znam zbog čega ti ovo pričam jer znam da se može koristiti da se nekome osvetiš. Znaj da u tvom pozivu nema osvete. Zato ovu moć nikako ne smeš upotrebiti za to. Ako ti neko nanese veliki bol i neoprostive uvrede, ni tada ne ubijaj osobe nego ih tvojim večernjijem posetama nateraj da nemaju sna, da je njihovo telo razdraženo i da iz trenutka u trenutak sve više i više psihički pucaju. Šta će nekom sva bogatstva ovoga sveta ako je on osoba koja ništa ne zna o sebi i ni o kom drugom oko sebe. Zbog toga sam ti rekao da je ovo najmoćnije oružije koje postoji na ovom svetu. Zamisli, ako bi počeo sa ovim i sa svim ostalim moćima koje poseduješ da utičeš na nekog, ta bi se osoba osećala kao da će se na nju sručiti cela planina. Ne postoji mogućnost da bi mogla da se odupre bilo kom tvom zahtevu. Zato ove tajne moraš čuvati i od svojih najbližih da te neko ne bi nehotice izdao i da sve znanje ne bi palo u ruke pogrešnih ljudi. Mnogi od njih bi iskoristili ove moći i za tili čas bi zagospodarili svetom.’
Ne brini đedo, sve ću ove tajne čuvati kao zenicu oka svog.
‘Dobro sine. A sada nastavi sa vežbama i uvek ih koristi u dobrotvorne svrhe.’
Opet sam svim silama krenuo da i ovu vežbu usavršim. Kao i sve prethodne, tako je i ova vežba zahtevala određeni vremenski period da se usavrši. Uverio sam se kao i mnogo puta do sada da čovek može postići svaki cilj samo ako zna pravi put da do tog cilja stigne. Preda mnom su se otvarali mnogi putevi. Svaki je, zahvaljujući đedovim putokazima, bio pravi i svaki me vodio stazama uspeha. Ja sam neprestano vežbao. Đedo me uvek bodrio i uvek nalazio još po nešto što sam morao izvežbati.
12
„I ova vežba će ti biti interesantna, ali je nemoj olako shvatiti. Veoma lako ti polazi za rukom da pomeraš predmete i druge ljuđe pa ćeš sada izvežbati da pomeraš samoga sebe.“
Znam đedo da mi sve polazi za rukom, ali nikad nisam probao sam sebe da pomerim – odgovorio sam mu.
‘Sada ćeš probati i kao kod svih vežbi i ovde ćeš postići odlične rezultate.’ Oću đedo. Svaku vežbu koju mi pokažeš ja ću izvežbati do savršenstva. ‘E sine, ovaj put ti neću ništa pokazati nego ćeš morati sam da se snalaziš da bi uspeo. Uglavnom, rezultati moraju biti odlični.’
Do sada sam uvek usmeravao energiju ka drugima a sada sam morao da je usmerim ka sebi. Pokušavao sam stotinama i hiljadama puta ali nikako nisam uspevao. Mučio sam se kao nikada do sada. Đedo je rekao da će biti interesantna i da je ne smem olako shvatiti, a ja sam na sve moguće načine pokušavao, prilazio sa svake strane al ipak nisam uspevao. Dao mi je zadatak očekujući ili rezultate ili apel za pomoć. Dok mu se ne obratim za pomoć, on mi je neće sam pružiti. Nisam imao kud. Zamolio sam ga a on mi je objasnio suštinu. Podsetio me je da je svaki čovek sastavljen iz duha i tela. Duh je sila a telo je materija. Samo mi je te dve rečenice rekao i meni je sve bilo jasno. Shvatio sam zašto je ova vežba bila posle prethodne, odvajanje duha od tela. To sam postizao bez problema. To sam isto i sada uradio. Razdvojio sam duh i telo i za devet minuta pokušao da postignem cilj. Postao sam nestrpljiv pa mi zbog toga nije uspelo. Smirio sam se i opet još mnogo puta pokušavao. Tek sam trećeg dana uspeo. Pomerio sam sebe za nekih desetak – petnaest santimetara. Javio sam to đedu a on je na to odgovorio: ‘Nastavi još do savršenstva.’
Nastavio sam. Postalo mi je jasno da moj duh, ako ja ne želim, niko ne može videti. A ako poželim, onda ga mogu videti samo osobe kojima se želim pokazati. Može biti grupa od nekoliko desetina ljudi, ali ga mogu videti jedan, dvoje ili onoliko osoba koliko ja hoću.
Odjedanput mi se pojavila sasvim jasna slika pred očima: Video sam nekog, meni nepoznatog pedesetogodišnjaka, kako sedi u nekoj drvenoj kući a njegov duh, koji je izašao iz tela, je bio vidljiv i jednoj i drugoj grupi, nepoznatih ljudi koji su se nalazili udaljeni jedni od drugih sa dve strane te kućice. I jedna i druga grupa su bile naoružane puškama i neprestano su pucali u njegovog duha. Nisu ga mogli pogoditi, ali su zato pogađali jedni druge. Nisam u potpunosti znao da objasnim kakvo mi se snojavljenje pojavilo pred očima, ali je moj đedo sve shvatio. Počeo je da vrti rukama oko moje glave, ja sam osećao sve veću toplinu i na kraju zaspao. Probudio sam se na mestu gde sam vežbao. Kao kroz maglu sam nešto naslućivao, ali se ničeg nisam sećao. Ispričao sam sve đedu našta mi je on rekao da sam zaspao i da sam verovatno sve sanjao. Ostao sam u tom ubeđenju. Mnogo, mnogo godina kasnije ta slika, koja mi se tada otvorila postala je surova stvarnost.
Đedo je zahtevao da vidi do kojih sam rezultata došao ovom vežbom. Sav srećan, počeo sam pokazivati da svoje telo mogu pomeriti čitavih pet, šest metara. Tada je on pružio svoje ruke prema meni i ja sam se našao čitavih trideset – četrdeset metara dalje. Bio sam oduševljen.
‘Je li ti dosadno da pešačiš?’ – upitao me je dok sam mu se približavao.
Mislio sam da me pita zbog tih trideset, četrdeset metara pa sam mu odgovorio da mi nije ni teško ni dosadno. Pružio je opet svoje ruke prema meni i ja sam se našao na susednom brdu koje je od naše kuće udaljeno više od dva kilometra. Radost i ponos su preplavili moju dušu jer sam znao da đedo ovo nije slučajno uradio. Hteo je da mi pokaže da ću i ja to isto, posle upornih vežbi, moći da uradim. Tada se i on pojavio pored mene. Sa mojim đedom iznenađenjima nikada kraja!
‘Sine, meni je dosadno da pešačim pa ću se teleportovati do kuće a ti, kada ne možeš to da uradiš, dođi pešice.’
Nestao je, a ja sam pokušao da se teleportujem. Uspevalo mi je pet šest metara, koliko sam do sada izvežbao. Išao sam pešice i razmišljao da je đedo ovaj put, kao i uvek, bio u pravu.
‘Moraš ovladati svojim duhom da se tvoje telo oseća kao perce. Tada ćeš moći u trenu sebe da prebačiš i po nekoliko kilometara ili nekoliko desetina ili stotina kilometara dalje od mesta na kojem se nalaziš. Kada prebacuješ svoje tel, moraš biti na otvorenom prostoru ili u kući na kojoj su ili vrata ili prozori otvoreni. Duhom možeš proći i kroz zatvorena vrata i kroz zid ali sa telom to nećeš uspeti jer je ono materija’ – savetovao me je đedo. ‘I nikada ne zaboravi da imaš moći koje nema niko na svetu, ali ih možeš koistiti samo u dobrotvorne svrhe. Nikada nikog samovoljno ne smeš ubiti, jedino ako braniš svoj ili živote članova svoje porodice.’
Sve sam shvatio i nastavio još upornije da treniram. U ranijim vremenima sam mislio da su moje telo i duh istih vrednosti a sada znam da je duh zapravo, sva moć organizma
