nikada u životu nije bavio travama i nikada nije sastavio ni jedan recept. Učiniću sine nešto slično onome što si ti uradio: nateraću ga sa svojom svešću da sve prizna.’
Tako je i uradio. Sveti Nikola. Crkva puna ljudi. Svako doneo da mu pop preseče kolač i osvešta žito. Svi čekaju da dođu na red, da kažu imena živih da bi ih pop pomenuo, da bi uputio molbu da ih Bog sačuva i blagoslovi. I Milorad je bio u redu kada smo ja i đedo ušli. Odmah smo ga videli a on nas nije jer smo bili iza njega. Dolazio je na red pred popom kada je đedo neprimetno od drugih ali ne i od mene, usmerio ruke ka njemu. Primetio sam da se stresao kao da mu je dunuo hladan planinski vetar niz kičmu.
‘Oče, grešan sam’– počeo je da priča dok su svi ostali u redu iza njega zanemeli. I pop je stao sa rezanjem kolača.
‘Da, da oče. Mnogo sam grešan. Iznevjerio sam čoeka koji mi je bio pravi prijatelj. Na prevaru sam od njega uzeo nešto i od toga sada imam materijalnu dobit.Iako nas do tada nije video, okrenuo se i pokazao na mog đeda. ’Tog čoeka svi znate, on se nalazi ovđe sa nama.’
Svi su se okrenuli i pogledali u našem pravcu a đedo je usporenim korakom krenuo ka njima. Stavio je kolač na sto, onda je popu poljubio ruku pa se okrenuo ka Miloradu zagrlivši ga. Njemu su suze potekle niz lice.
‘Milorade, dragi moj Milorade. Prijateljstvo se stiče cijeloga života a može se nehotice izgubiti za par sekundi. Ne prijatelju, nijesi se sa mnom ogriješio. Učinio si stvar za dobro cijelog čovečanstva a i mene si mnogo čemu naučio. Ovoga puta ja tebi zahvaljujem za dobru lekciju i neka ti je Bogom prosto za to što ti misliš da je grijeh.’Odvojio se od njega, uzeo torbu u kojoj je bio kolač i opet došao kod mene da zajedno sačekamo svoj red.
‘Oprosti Bože i pomiluj raba svojega’—posle tišine koja je nastala popove rreči su odjeknule ispod crkvenog svoda. I nama je pop presekao kolač pa smo izašli pred crkvu. Pred crkvom su se mnogi pozdravili sa nama sa znatiželjom da saznaju šta se to desilo. Đedo nikom ništa nije objašnjavao nego je samo komentarisao:’A ništa, vjerujte ništa važno.’
Kada smo se malo izdvojili iz naroda, dok smo kretali kući, upitah ga: Đedo, mislio sam da ćeš ga više kazniti i prosto me je začudilo za šta si se ti njemu zahvaljivao?
‘Mogu li sine uzeti Božiju ulogu u svoje ruke i kažnjavati onog ko šta zgreši? Ako bi ubijali sve one koji zgreše, onda na svetu ne bi ostalo ljuđi. U molitvi Božijoj postoje reči: Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim – pa kako se mogu pomoliti Bogu i od njega zahtevati da mi bilo šta pomogne ili oprosti svesni ili nesvjesni greh ako ja mom prijatelju nisam oprostio greh koji mi je počinio? Oprosti i biće ti oprošteno. Pomozi, Bog će tebi pomoći. A ono što sam mu se zahvalio, imao sam potpuno pravo. Ovo što je on uradio je sitnica u poređenju sa onim šta je mogao neko drugi da mi uradi. On je prepisao jedan recept, patentirajući ga. Zamisli da je došao neko drugi a da sam ja bio u klozetu, a znaš kada sam tamo da kod mene prestaju sve moći koje posedujem. Ne bih ništa osetio a ta bi osoba, zavirivši u sveske, videla da tamo postoje izvanredni recepti, umesto da prepiše jedan recept, ukrala sveske i sav moj celovečni trud bi pao u propast. Manje je važno za recepte koliko bi zlo bilo ako bi kod pogrešne osobe otišle tajne i znanja koja se odnose na cilj razvijanja mozga. Vidiš da si se ti mučio sedam godina da postigneš cilj i sada sve to da nam neko upropasti! Zato ću napraviti tri sveske u kojima ću zapisati sve tajne ali u šiframa i bilo ko da pokuša da ih dešifruje neće mu poći za rukom. Ako otvori sveske i pokuša nešto da pročita, neće mu uspeti, biće mu nezanimljivo pa će odustati. Neće uvek isti brojevi označavati istu travu nego će se preklapati kao lanac DNK i na taj način će stvarati ogromnu pometnju a istovremeno biti veoma lako rešivo. Ako bi neko uzeo samo jednu svesku, onda se ništa ne bi moglo iskoristiti ni iz nje ni iz ostale dve, jer rekoh da će biti povezane kao lanac DNK. Zato ću, sine, ja sada raditi, prepisivati u formulama i postići cilj kao što si ga ti postigao a mnoge stvari koje ne budem uspeo da završim, to ćeš ti nastaviti. Sve će ove tajne đedo staviti u tvoje ruke a kada dođe vreme ti ćeš ih preneti dalje.’
Mnogo se pričalo o đedovom podvigu koji je napravio toga dana u crkvi. Svi su govorili da je oprostio zlo delo koje mu je prijatelj počinio a da o tome nikom nije hteo da kaže ni reči. Stara izreka kaže da ono što prođe preko dvadeset četiri zuba znaju dvadeset četiri druga. A ako saznaju dvadeset četiri druga, tu će se od usta do usta izmeniti verzija i od slamke će se napraviti balvan. Zato je najbolje da se o onom što je oprošteno više ne raspravlja. Kažu da svako čudo traje tri dana, tako da su i ova dešavanja veoma brzo zaboravljena.
Opet je kolosek života zauzeo svoj pravac i život je tekao sa određenim usponima a ponekad i sa malim padovima. Sada moje vežbe nisu bile tako naporne ali sam ih morao upražnjavati celoga života. Neosetno su prolazili dani, nedelje, meseci. Počeo zimski raspust.
15
Večernji sati. Nahranili smo i napojili stoku, pa sada sa gostima u miru divanimo. Došli su nam đed Đuro i njegov unuk Simo. Đuro je Perov otac a Simo sin. Prođe po par meseci pa nas ili Đuro ili Pero posete. Uvek bi nešto doneli iz zahvalnosti što im je đedo pomogao kada je Peru bilo najteže. Te noći su došli njih dvojica da prespavaju kod nas. Između ostalih priča, oni se setiše događaja kada su se slikali u Andrijevici. Upita on đeda da li još čuva tu sliku jer je njegovu unuk Simo pocepao kada je bio mali. Đedo mi dade ključ i reče da je potražim u drvenom sanduku u kojem je on čuvao razne zapise, sveske, slike, neku staru garderobu, starinski novac, kubure iz turskog doba i mnoge druge dragocenosti. Sve je to bilo lepo nasloženo. Vadio sam po jednu i jednu stvar a sve su one kod đeda budile uspomene kojih se rado sećao i sada sa Đurom komentarisao o njima. Došao sam do đedovih slika. Bilo ih je oko pedesetak. U to vreme nije bilo aparata, kamera, kompjutera ni mobilnih telefona. Nije bilo mogućnosti kao sada da se čovek slika koliko mu volja. To su većinom radili fotografi. Te su slike čuvane kao najdraže uspomene. Sve smo ih gledali a đedo bi o svakoj govorio. U jednom trenutku se pojavi slika gde je đedo bio slikan sa predsednikom Titom. Kada je Đuro video, poče da se krsti.
‘E Gaco, oba mi oka ispala ako sam ovo vjerova Zoranu kada je priča! Viđi brate maršal Tito. E moj Gaco moj brate, znam da se ti ponosiš zbog ove slike ali mene podsjeća na najteže trenutke mojega života. Sjećaš li se da mi je Pero tada bio na samrti. Da nije bilo tebe Bog dragi zna bi li ozdravijo.’
‘Neka Đuro, pušći to, nećemo se sada rastuživati, no si doša da prenoćiš da ti bude lijepo da evociramo uspomene da se sjetimo svega i da nam u radosti noć prođe.’
‘E jeste Gaco, nego eto. Čoek se sjeti svega a najpre mu na pamet padnu teški trenuci. Nego što rekoh, da nije bilo tad da ojdemo kod Pera, možda ti sada ne bi ima ovu sliku sa Titom.
‘Vjerovatno da ne bi Đuro’ – odgovori đedo. ’Gaco, kako je tebi pošlo za rukom da posjetiš Tita?’
Kao da se u trenutku zbunio jer se nije nadao tom pitanju, tek đedo poče nešto smušeno da odgovara. Tada sam prvi put u životu osetio đedove misli. Znao sam da će se brzo snaći i odgovoriti ali sam osetio da taj odgovor neće biti iskren i istinit. Da li je moguće da sam osetio misli čoveka koji je duhovno bio stotinama puta jači od mene.
Đedo je nekim odgovorom, koji ja zbog svojih misli nisam mogao čuti, zadovoljio Đurovu znatiželju a onda su u mojoj svesti zagrmele reči: istina je. Uspeo si!
Meni se učinilo da je neko te reči izgovorio najglasnije moguće i baš sam se začudio kada sam pogledao u sve prisutne oko sebe. Oni su mirno sedeli i tiho razgovarali. Samo se đedo tajanstveno osmehivao: ‘Stano, već je devet sati. Ljegni đecu jer oni treba da odmaraju.’
Mene i Sima smestiše u krevet a oni ostaše i dalje da razgovaraju. Nas dvojica u drugoj sobi u potpunom mraku
