u potpunosti sve shvatio. U toj euforiji su mi prolazili dani a onda je đedo rekao da moram gladovati četrdeset jedan dan. Izdržao sam gladovanje od deset dana bez nekih teškoća tako da sam bio ubeđen da ću i ovo izdržati. Sada sam morao da ispunim i ovaj zadatak. Đedo mi je objasnio da ću posle toga moći da lečim ljude. To mi je nekako bila najveća želja jer sam želeo i ja da budem kao đedo. Rekao mi je kada da počnem i ja sam počeo. Bilo je to za post pred Petrovdan. Da li je moguće da nisam obratio pažnju na letnji raspust koji je počeo. Opet sam se u potpunosti predao novom zadatku. Trećeg dana mog gladovanja đedo me je poveo u jednu prostoriju koju je on napravio od dasaka da bih ja u njoj mogao da obavim sve što je potrebno za uspeh mog gladovanja. Tamo su bili naopačke okačeni plastični bidoni za vodu. Jedan je imao tri a drugi pet litara. Đedo je u onaj manji bidon nasuo tri litra vode koja je prethodno u staklenim flašama bila izložena Suncu osam sati. Zavio ga je poklopcem na kojem je bilo prikačeno neko tanko crevo. Vratio je bidon tako da je opet naopačke visio. Držao je palac na otvoru creva da voda ne bi iscurila. Rekao mi je da se svučem, da legnem na stomak i da to crevce stavim pozadi da bi voda iz bidona ušla u moje debelo crevo. Bilo mi je neprijatno ali sam ga poslušao. Kada je sva voda ušla u mene, izvadio sam crevce, okrenuo se, sve po đedovim zapovedima i on mi je ispritiskao stomak. Unutra se čulo klokotanje vode od njegovog pritiskanja. Rekao mi je da čučnem nad otvorom koji je sličan poljskom klozetu. Iz mene je izašla sva voda i mnogo nečistoća koje su se skupile u mom debelom crevu. Đedo mi je objasnio da ćemo to čišćenje morati da obavljamo svake dva dana dok iz organizma ne počne da izlazi potpuno čista voda. Onda me je poslao da pešačim.
‘Moraš ići putem a ne prečicama do Slobove kuće.’ Uh Bog te video đedo, pa ona je skoro na samom vrhu Čakora. ‘Neka je, sine. Do nje moraš svaki dan pešačit bosonog.’
Kada sam pošao nisam osećao nikakav umor ali kada sam stigao, imao sam osećaj da je preko mene prešao brzi voz. Tabani su me boleli od bosonogog pešačenja. Morao sam da se vratim. To mi je bilo mnogo lakše jer je bilo nizbrdo.
‘Moraćeš sine, svakodnevno da pešačiš bosonog kao danas a svaki drugi dan ćemo čistiti tvoj organizam. Sa čišćenjem ćemo izbaciti sve otrove iz tvoga organizma, a sa pešačenjem ćeš pojačati motoriku i na taj način ti se neće jesti. Moći ćeš veoma lako sve da podneseš. Čim osetiš glad odmah mi javi.’
Mada sam svakodnevno dosta pešačio, te noći sam zbog dodatnog pešačenja spavao kao malo dete. Što bi rekli stari nisam se ni okrenuo. Primetio sam, dok sam vršio sledeće čišćenje, da je u toj prostoriji đedo zakačio još jedan ogroman lonac. Kada sam mu sutradan rekao da osećam veliku glad, on me je uveo unutra, rekao mi da se svučem a onda je povukao neku ručku. Na mene se izlilo preko trideset litara hladne vode. Doživeo sam mali šok. Brzo sam se obukao a onda me je đedo poslao da pešačim. Opet sam kao i svaki dan išao do Slobove kuće. To mi je bila maršuta koju sam svakodnevno morao da prepešačim. Sada sam je sa lakoćom prelazio.
Dani su odmicali kao minuti. Dešavalo mi se da osetim neopisivu glad, a tada me je đedo polivao hladnom vodom i terao da pešačim. Kriza bi odmah prestala a ja bih nastavio po starom. Kada sam se čistio dvadeset šestog i dvadeset osmog dana, iz mene je izlazila potpuno čista voda. Đedo je bio prezadovoljan ali smo ipak nastavili gladovanje i čišćenje do četrdeset i prvog dana. Dosta sam smršao pa sam mislio da ću se sada najesti da nadoknadim sve ono što sam gladovao. Đedo mi nije dao, nego sam morao da unosim minimalne količine hrane. U početku su to bili samo sokovi od ceđenog voća i povrća. Posle dvadesetak dana sam prvi put pojeo malo kašaste hranu. Tako sam, po đedovim upustvima, nastavljao iz dana u dan. Teže mi je bilo sada kada sam unosio minimalnu količinu hrane nego dok sam u potpunosti gladovao. Prošli su i tih četrdeset i jedan dan izlaska iz gladovanja. Tada sam jeo kao izgladneli vuk. Brzo sam nadoknadio izgubljenu težinu. Đedo mi nije dozvoljavao da jedem previse da se ne bih udebljao.
‘Vidiš sine da je velika greška kada neko kaže da će gladovanjem smršati. Ma koliko gladovao, kada čovek počne da jede, opet nadoknadi svu izgubljenu kilažu. Zato je mnogo bolje, ako hoće neko da smrša, samo da izbegava hleb i da ništa ne jede posle pet sati.’
11
Prošao je skoro ceo školski raspust. Za nekoliko dana počinje nova školska godina. Bože, kako vreme leti! Iz dana u dan sam sve više osećao toplinu u mojim rukama. Radovao sam se tom trenutku kada ću početi da pomažem ljudima. Dva dana pre početka školske godine, došla je mama da me obiđe. Ne mogu opisati koliko sam se obradovao. Svi su mi mnogo nedostajali a ja sam ih zbog mojih vežbi potpuno zaboravio. Majka me je privila na grudi i dugo me mazila. Prvo je pitala đeda da li sam dobar, da li slušam i kakav sam bio u školi. Đedo me je u svemu pohvalio a onda je pokazao tri zlatne medalje koje sam osvojio. Činilo mi se da je to bilo pre Bog zna kog vremena, a prošlo je samo nekoliko meseci. Đedo je objasnio mami da posedujem isceliteljske moći ali nije hteo da joj kaže za ostale sposobnosti. To je morala da bude tajna i za najrođenije. U kasnijem razgovoru majka se požalila da je odjednom zabolela glava. Đedo mi je dao znak i ja sam ruke spustio na njenu glavu. Usmerio sam energiju i njoj je odmah prestao bol. Sutradan se vratila kućnim obavezama i podizanju mojih najbližih. Ja sam malo tugovao zbog njenog odlaska a i zbog svih ostalih a onda sam se opet posvetio vežbama koje je đedo zahtevao od mene. Đedo mi je priznao da je on izazvao maminu glavobolju da bi joj dokazao da ja posedujem isceliteljske moći.
‘To možeš i ti uraditi i kod više osoba odjednom. Izazvati im bol a onda ga u momentu zaustaviti.’
Sva sam znanja upijao kao sunđer vodu i sve sam to isprobavao stotinama i hiljadama puta. Sada mi je sve polazilo za rukom u trenutku kada bih pomislio i poželeo da se to ostvari.
Sećam se, bila je nedelja. Sami kraj oktobra. Na vrhovima planina se belio sneg. Pozavršavali smo sve poljske poslove tako da nam je ostalo samo da hranimo i napajamo stoku. Tog dana me đedo upitao:
‘Sine, jesi li čuo da se mnogim ljudima u večernjijem satima, kada legnu da spavaju, a još nisu utvrdili san, pojavljuje neka sila od koje nikako ne mogu da se odbrane, a ta sila počne da ih guši tako da im se čini da će svakog trenutka umreti.’
Pomislio sam da hoće da mi ispriča neku strašnu priču, što bi često radio, a kada je nastavio shvatio sam da je ovo nešto važno i da će mi biti neophodno u budućnosti.
‘Mnogi tu silu nazvaše, Nečisti duh, Ja ti kažem, kada uspeš da savladaš još ovu vežbu, imaćeš najmoćnije oružije na ovom svetu, i to neće biti, nečisti”, nego tvoj lični duh. Osobe kod kojih se pojavi duh, tj koje duh napadne, ne mogu nikako da se pomere niti da kažu ijednu reč. Imaju osećaj da im je nešto ogromno i teško pritisnulo telo. Želeli bi da se pomaknu ili da vrište, ali su nemoćni da bilo šta urade. A tvoj duh će ih pritiskati do totalne iscrpljenosti. Kada vidi da duša počinje da se odvaja od tela, tada će ih napustiti. U čoveku se stvara panika do samog ludila. Ako se ti napadi ponavljaju nekoliko noći uzastopno, onda ne postoji čovek na svetu koji će to moći da izdrži.’
Prvo sam se malo uplašio a onda sam shvatio da će to biti moj duh i da sa njim mogu upravljati kako hoću. Ono što je izgledalo strašno, sada mi je postalo interesantno. Veoma pažljivo sam slušao đeda dok me je učio, da bih uspeo to da uradim. Morao sam da legnem u krevet i da nateram moj duh da izađe iz mog tela. Mučio sam se i mnogo puta zaspao u tom položaju ali cilj nisam postizao. Jedne noći, posle bezbroj promašenih pokušaja sam uspeo. Moje telo je ostalo na krevetu a moj duh se izdigao kao da sam se nalazio u ćošku sobe, i gledao na moje telo. Imao sam devet minuta na raspolaganju. Za to vreme sam mogao svojim duhom tri puta da obiđem zemaljsku kuglu, ili da posetim neku osobu koja me neće videti.
‘Ako bi se u samom početku upustio u posetu drugim osobama, postoji mogućnost da bi naišao na nekog čiji je duh mnogo jači od tvoga ‘ – sećao sam se đedovih reči koje mi je govorio podučavajući me. ‘I najjači
