smrznutu površinu snega. Sneg nije velik ali je hladnoća poprilična. Zubato je ovo sunce i ne sme mu se verovati. Za čas posla se može naoblačiti pa umesto sunčanog dana može padati sneg. I mi se probudismo jer se iz kuhinje osećao miris krofana koje je baba pržila. Na sto postavila sira, kajmaka, vodene turšije i krofne. Đedo i đed Đuro popiše po jednu čašicu orahovače i svi počesmo da doručkujemo. Posle doručka gosti krenuše kući.
‘Eto sine, lepo je kada nam neko u ove zimske dane dođe u goste. Prekrati nam noć i lepo se ispričamo.’ Đedo, mogu li te ja nešto pitati?
‘Možeš a i ne moraš sine. Đedo će ti odgovoriti i na pitanje koje mi nisi postavio sine. Ponosan sam jer vidim da si i meni uhvatio misli. To ti je odličan putokaz da ideš ka pravom cilju. Samo naprijed i ne brini! Sve ti se moći otvaraju sve više i više. Dugo si se mučio i to vežbao ali su ti rezultati odlični. Moram ti odgovoriti i na tvoje drugo pitanje koje mi nisi postavio. Jeste, malko me iznenadilo što me je Đuro pitao u vezi Tita, pa sam se morao dosetiti šta ću mu odgovoriti. Njemu sam morao umiriti znatiželju i ispričati ono što sam i drugima pričao, ali tebe nisam mogao prevariti. Sada ću ti ispričati sve kako je bilo. Beše to pre petnaestinu ako ne i više godina. Pero, Đurov sin beše mnogo bolestan. Odvedoše ga u Beograd na lečenje. Lekari mu nisu mogli pomoć pa pozvaše mene. Palo mi je na pamet: i njemu ću pomoći i posetiću Zorana Vasovoga sina a on je u to vreme radio kao Titov kuvar. Kada su prvi put došli kod mene da me zamole da odem sa njima da pomognem Peru, ja sam počeo uticati na Zoranovu svest da bi on pričao Titu o meni. On je to pod mojim dejstvom uradio. Kada mu je počeo pričati o meni ja sam to osetio, pa sam preko Zorana uticao na Titovu svest da bi Tito rekao Zoranu čim ja dođem da ga obavesti da bi me mogao pozvati u svoj kabinet. Toga dana mu je Zoran javio i Tito me pozvao. Kod svih ljudi sam uspevao da prenesem komandu svesti pa sam hteo to da probam i kod njega. Preda mnom je bio najuticajniji čovek toga vremena. Poželeo sam da se jedanput slikam sa njime. Nisam mu ništa rekao nego sam samo usmerio svest i on je pozvao poslugu, naređujući im da pozovu fotografa da bi se slikao sa mnom. Ja sam to želeo a ispalo je ka da on to želi. Pred tobom je sinoć bio dokaz da su nas slikali. Uticao sam na njegovu svest kako sam želeo i video da mi sve polazi za rukom. Večerali smo i sve nam je bilo lepo a kada sam ja pošao on je otresao glavom kao da je bio pijan. To sine nisam mogao i nisam smeo pričati ni Đuru ni nikom na svetu osim tebi. I znaj da posedujemo takve moći da možemo sa komandom svesti naređivati i predsednicima, ne samo naše nego i svih država sveta. Čuvaj se sine, jer se to ne sme obelodaniti. Ako se o ovome sazna, ode nam koža na doboš.’Obojica se nasmejasmo.
Tako prođe i tih pola godine ili drugo polugodište. Dođe vreme da se odvojim od babe i đeda. Došli su mama i najstariji brat da me uzmu. Đedo im je još jedanput objasnio da imam bioenergiju i isceliteljske moći ali im o ostalom ništa nije pominjao. To mora ostati tajna. Tada je moj brat imao fiću. Sve je prolazilo u prijatnoj atmosferi. Završio se ručak i mi smo morali da krenemo. Brat i majka su se prvo pozdravili sa babom i đedom. Kada sam zagrlio babu ona je briznula u plač. Čim je ona, zaplakali smo ja, brat i mama. Đedo se suzdržavao do trenutka kada sam ga zagrlio i rekao mu: Đedo spasitelju moj, da tebe nije bilo ja bih sada imao samo jednu nogu.
Tada je i on počeo da plače. Zagrlio me i stegao snagom očajnika koji gubi nešto što mu je najmilije, dok su mu suze nemoćnice neprestano tekle niz lice. Zagrljaj satkan od bezbroj osećanja i želja.
‘Sine, sine moj. Nisi više mali Parapanac. Sada si đedov soko. Đedova krila i đedova radost. Udaja mojih ćerki i odlazak moga sina od mene nije mi ovako teško pao kao rastanak sa tobom.’ Grlio me je i mazio đedo dok mi je ovo pričao: ‘Biće nam teško sine, jer smo na tebe i ja i baba navikli, ali ćemo znati da si dobro pa će nam biti lakše. Bio si smisao našeg staračkog života i radost koja se ni sa čim nije mogla uporediti. Želeo bih ovoga trenutka da ostaneš, ali, to bi bilo sebično. Zato moram osloboditi svoja osjećanja, želje i dozvoliti ti da odeš stazama svoga života. Nikada nemoj biti pohlepan, gramziv, sebičan, zavidan, ljubomoran, osvetoljubiv, zao … Budi onakav kakvog sam te učio da budeš. Bori se, jer svaka borba daje rezultate. Uspećeš. Pomaži svakome i Bog će tebi pomoći. I nikada ne zaboravi da je mir najbolji saveznik svakog čoveka. O drugom ti više nemam šta pričati jer i sam znaš šta smo se o tome dogovorili.’
‘Sestričino moja’– obratio se mami, ‘imaš finu porodicu i ja sam srećan zbog toga. Ovo je dete, moj mali Parapanac, mnogo puta bilo na ivici života i smrti ali je sve to bilo od Boga dato, da bi Bog kroz njega pokazao sve svoje moći. Njegovi putevi su predodređeni Božijim promislima i mnogi će ga nazvati čudakom, ne shvatajući da se iza te reči krije Božija volja. A on će ići putem koji mnogi neće razumeti, ali će videti rezultate isceljenja koje Gospod učini kroz njegove ruke. Zato sestričino moja, neka vas dragi Bog sve sačuva i blagoslovi’– završio je moj đedo dok sam mu ja još bio u zagrljaju.
Dok me je ljubio izdvojio me je da ostali ne bi čuli i tiho mi prošaputao:’Sine, sveske sa svim mojijem prepisima ćeš dobiti nakon moje smrti. Poslušaj me jer znam da ćeš zbog njih imati mnogo problema pa napravi duplikate. I to nekoliko duplikata. Neka u tvojim sveskama sve bude slično kao u mojim, neka budu šifre trava, neka bude objašnjenje kako se postiže veća funkcija mozga i mnogo šta ostalo, ali neka sve to bude pogrešno da se ne bi moglo iskoristiti. A moje sveske neka budu na nekom usamljenom mjestu koje će biti samo tebi znano. Kada dođe vrijeme da i ti predaš tajnu Izabranika, biće ti potrebno da se mnogih stvari podsetiš, da se ne bi nešto zaboravilo.’
Tada sam se začudio što me je đedo izdvojio baš na tu stranu da bi mi saopštio ove reči. Kasnije, posle njegove smrti, sve mi je bilo jasno. Izdvojio me u smeru pećine gde ću sakriti originale. Krenuli smo od đeda ispraćeni mahanjem ruku i sa još po nekom suzom iz staračkih očiju. Krenuo sam u novi život.
16
Kao da sam došao u neki nepoznati svet. Moji najrođeniji me u početku nisu prihvatili. Nisu se navikli na mene, činilo mi se da sam im suvišan. Setio sam se detinjstva. Tada sam im smetao jer sam stalno plakao zbog bolova u nozi. A sada? Nisam znao odgovor. Mnogo puta sam poželeo da se vratim kod đeda. Mnogo puta bih uključio svest i osećao šta ko od njih misli. U njihovim mislima sam osetio da me ne mrze, ali sam im u mnogo čemu smetao. Osećao sam da me mama najviše od svih voli.
Ipak sam nastavio da se prilagođavam i da se sjedinjujem sa porodicom. Ovde je bilo sve drugačije nego kod babe i đeda. Tamo sam bio sam a ovde nas je bilo šestoro. Tamo i u susednim kućama koje su bile dosta udaljene nije bilo mojih vršnjaka, a ovde, u našoj kući i u kućama naših rođaka i komšija su živela deca sa kojima sam mogao da nađem dosta zajedničkog. Igre kojih su se oni igrali ja nisam znao. Obično bi me uzimali da igramo fudbal, ali kako nisam bio vešt, puštali su me da branim. Oni nisu znali moje tajne a ja bih usmeravao svest na protivničke igrače terajući ih da šutiraju na stranu koju bih ja izabrao, tako da sam lako branio sve njihove šuteve. Ubrzo sam postao veoma traženi golman.
Tako se završio i taj školski raspust. Đedo je dao mami dosta para da mi kupi sve što je neophodno za školu, ali ih je ona u oskudici raspodelila pa je svima kupila po nešto novo od garderobe i obuće. Počela je nova školska godina.
Dragi Bože, koliko učenika na jednom mestu! U mojoj školi od prvog do osmog razreda je bilo šezdeset i četiri učenika a ovde ima više od hiljadu! Išao sam u EŠC,Mileva Vuković“ u Peći. Ovde je bilo raznih nacionalnosti a ne kao tamo gde sam učio – samo Crnogorci. Prvi dan je prošao bez obaveza, a već sledećeg dana su formirana odeljenja. U mom razredu je bilo trideset i tri učenika i učenice. Bilo je tu Srba, Crnogoraca, Muslimana, Hrvata i Roma. U drugim odeljenjima je bilo Albanaca i Roma koji su nastavu želeli da pohađaju na albanskom jeziku. Sve mi je bilo novo i drugačije pa zbog toga i mnogo interesantnije. Bilo je dosta devojaka mog uzrasta. Sve su bile lepe na svoj način. Nekako se u mojoj duši otvorilo neko novo, nepoznato osećanje. Bio sam dosta stidljiv, ali sam primećivao da mi je drago da se
