која су јој узела на захтев сувозача, што је снимило сигурносном камером овог предузећа. Нисам могао да издржим и кренуо сам метлом преко пута. Аутомобили у збуњености уступили су јој се као да су луди. Она, не обазирући се на поскаковане стране аутомобиле, потрчала је на тротоар и попут змаја с неба налетела на сељака, ударајући га по лицу метлом са кога је около летело пасје срање. Дама је у неверици избуљила очи и, покривши уста рукама, бесно се смејала. Одједном одакле да га узмем. Одједном су се ниоткуда појавила три полицајца и одмах почела Мадам Тумор да се вуче. То је повикало:
– Овај гур, победи госпођу!!
– Смири се, смири се! – пристојно је упитао наредник полиције. – Нико никога није тукао. Погледај тамо. – У даљини сте могли видети филмску камеру и особље филмске екипе.
– Овај филм је снимио комични детектив! – додао је други полицајац.
– Хе хе хе хе!!! – наплатио трећи. – И скандала! Ху ху ху!!! И туча!
Тумор се смирио и нешто промрмљао, зашкиљио уметницима, затим погледао полицајце, узео метлу и глупо кренуо преко улице Фурсхтатскаиа.
И у ово доба у кандејки, где се гоп компанија раније разбуктала, а сада су се брисачи пробудили из мамурлука, видели су да један од инвентара недостаје или недостаје, порастао је по ногама и побегао, почео да припрема планове за откривање лопова или њених ногу. Предавши боце преостале од протеклог викенда, узели су детерџент под називом «Снежна пахуљица» и разблажили је водом из тоалетне шкољке, због недостатка славине, због поправке цевовода, полако почели да пију, једући остатке за ужину који су јуче покупљени из контејнера за смеће звани – залив и веома кисео.
Приближавао се подне. Мадаме Тумор звиждањем песме осуђене девојке вратила се у Цандеика носећи у једној руци опрему, а у другој торбу са алуминијумским лименкама пива и боцама. Не размишљајући ни сумњајући ни у шта, отворила је врата и ушла у кандеику суочена са својом судбином…
У почетку су је сретали бочним погледима.
– Па, шта? – Испрва концерт хорора, црна удовица, која је у прошлости убила своја три мужа, седећи у зони за убице старе 15 година и по имену Кампуцхеа, а по националности – Калмик без предњих зуба.
– ста? – помало уплашена и збуњена питала је мадам Тумор и ставила инвентар на место.
– ста, ста? – чвршће је додао надимак – Баламут са отвореном туберкулозом. – У гузицу јеботе, није вруће??
– Ја, погађајући разлог судара, рекао сам Мадам Тумор. – Очистио сам територију.
– И како? – питао је трећи лик ове комичне драме, фраер надимак – Фок.
– Да ли је све чисто?! рекла је.
– И јебемо се! – Баркед Кампуцхеа. – То није ваш посао, неће вас узети, нисте га асимилирали на канту, али, кучко??
И идемо даље: испрва су је страшно тукли и ударали у ноге и песницу.
