момка и чекају Магариче. Обично је то пиво и схаварма. Али ја не кухам, не желим да се плашим торбе, не срећем често ово, али мали притисак на рачуне за ћелије излио се и пожелео просперитет, а момак му је захвалио и брзо нестао…
Фу, напустио је полицију, али не своју. Кад се сретнете, то је ваше, и тако идете и трошите. Тако да сам се испоставила да сам била моја и отишла до пар.
– Са дебелом или тако нечим, Зиома-пријатељ, згодни, видео је како га ухватиш Лаз… И узео сам полицајце на себе, видео их, како су ме намамили?
– Ко си ти? – уплашено је питао момка.
– Ја сам исти као и ви, штипкајте… па, делите или прекривате?
– Проклети ћемо о базару, ко је ко, ко … – подржао је момка и понудио да оде у Бистро. Ушли смо унутра и седели пола дана. Одвезли су се до плаже Нудиста у Сестроретску. Сунце, зујање, дрога и отели нудисте на језерима да се јебу, јер су на плажи забрањене? Али ово је посебна прича.
Ујутро ми је поново потребан новац, а ја одлазим, завиривши у архитектуру. Пијем пиво, гурнем зубе, испљунем љуску и узмем дугу цигарету, четрдесет и три рубље, двоструко скупље од боце вотке. Кондензовани дим се диже и набрекне при налету ветра…
напомена 10
А бескућници су на забави
И отишао сам са девојком, активном модном креаторком, без одређеног места пребивалишта према свом пасошу, који је цео западни свет, у село тајге у Бутурлиновки… У!.. Краљевство које спава, где нико не види новац, и сви који пола спавају сањају о прошлом животу.
Ујутро сам устао, испао у двориште и недостајеш ми. Господарица је предвечер лечила кашу. Баска боли и сипа бобице у двориште. Једна једина пилетина их је појела и беживотно је пала. Домаћица, будала, узела је и почела мицати перје на јастуку од мамурлука, помислила да је прекасно за резање, умрла је и без резања главе месо је било укочено.
У међувремену се пиле пробудило и лепршало, машући перјем где год, где год, птица је рекла од мамурлука и потрчала ћелаво на једну страну.
– Идемо у шетњу селом. – предложио је, у хладној прошлости, мезосопран, пријатељ који је пузао за мном.
– Или ћемо можда пузати? – устајући пузећи са следећег корака тријема, одговорио сам сушким. Пете су ми биле непомичне преко прага унутар колибе и крв је текла према глави, што је појачало бол. Пријатељ је устао, наслоњен на мој врат и гурнуо ми нос, скупе ципеле, ишао према излазу из дворишта. Отпузао сам стубама до ногу и покуцао након што се играо по стражњици до продавнице вотке.
– А азот? – питао сам гутљај купљене боце алкохола.
– А он има баку Ниурку, мајку кисели краставци и сол толико да је довољно да се угризе у компанији.
По завршетку, упутили смо се до локалне власти, рођака, који је недавно пуштен са места лишења слободе и кретања хране. Његова је колиба била, као и многи, језива. Савијајући се у доњем делу леђа, ушли смо у веранду и без превијања ушли у колибу. За столом је сједио
